О ЉУБАВИ

Љубав је стање тела и духа, необјашњиво стање које нас тера да завиримо у себе, да се осврнемо око себе за његовим извором или понорницом која ће нас однети у вир потпуног блаженства.

Љубав је давање, беспоштедно и потпуно, вољно пристајање на одрицање од себе зарад добитка, оне потпуности коју многи нису доживели оставши ускраћени за највећи узлет свести и несвести, тела и психе.

Љубав је необјашњива и речима далека магија освешћења и онесвешћења истовремено, чаробни мелем божанске бесконачности.

Љубав се не може купити, освојити, задобити или одглумити, она постоји или не постоји, имаш је или је немаш, са њом си рођен или кажњен њеним недостатком. То је као доброта, поштење, част,  или их имаш или немаш.

Она је изнад сфере људског расуђивања и поимања, далеко од свих дефиниција и чулних додира, попут божанства које можемо да докучимо само ако му се препустимо, ако јој дозволимо да нас зањише и одгаји у свом седефастом крилу.

Љубав је сила на којој почива свет,  божанске тајне, плима која настаје из Месечеве светлости и тишине космоса, зујања пчеле и цвркута коса. Она је громогласни прасак емоција и нечујно тапкање голубијих ножица по нитима животне паучине. Тајна је то закључана у златном ковчежићу вере и наде, брилијантна огрлица срећника у ризници трајања.

Љубав је одрицање од наноса свакодневних телесних и умних порива који нас гуше себичним прохтевима и изазовима, сплаварење је то међу хридима гордости и неманима залудних хтења, тим оковима који спутавају невиност људске суштине.

Љубав је милозвучни додир Господа којим нас обележи и опреми да будемо његови гласници и преносиоци његове промисли успаване у свему што је живо као клица свеколиког живота у бесконачном броју незањиханих колевки.

Љубав је кад другима поклањамо нештедимице оно најбоље што јесмо и тако оплемењујемо и њих и себе, ширећи дух јединства и слоге, дарежљивости и доброте.

Љубав је небеско плаветнило, провидна копрена светлости над главама прогледалих и грешних, убогих и просветљених.

Љубав је изнад свега и у свему, само је треба знати осетити и пустити да испуни пресахле вене као бујица која натапа закоровљене пашњаке и обронке усахлих узвишења духа.

Љубав је молитва узнета ка небу и рески звон клатна у црквеном звону, она је химна хора анђела на смарагдном облаку у небеској литургији и духовном причешћу

Далеко је она од сваког телесног додира и жудње, од себичне потребе да будемо власници туђих вредности и безвредности, недоступна онима који су се одрекли узвишености страдања за опште добро. Јер љубав је и патња, али патња са смислом и жртвом која је чини надљудском, а тако људском и дивљења вредном.

Љубав је безгранична када је има и безгранична када је нема, попут сунца које сија дању као и ноћу, онима који знају да гледају и који умеју да осете.

Љубав је све, а без љубави је све ништа, јер љубав је Бог, а Бог је љубав. Волите се људи и покушајте да пронађете љубав у себи и у другима. Можда вам се посрећи, никад се не зна.

Маја Ковачевић