"ГЛАС СРБИЈЕ" - Национална информативна ревија за истину о српском народу о Србији и српским земљама, за просперитет и јединство свих Срба у матици и дијаспори и духовни развој.
ОСНИВАЧ И ГЛАВНИ УРЕДНИК РЕВИЈЕ РАДИША Ж. КОВАЧЕВИЋ, НОВИНАР

Када ми низ плећа падне, сапета коса

Топлу земљу пољубе, стопала боса

Када ми мирис украде, ветар благ

Нека ми трава заметне траг!

 

Нека нестанем и са мном све

Што мојим именом се зове

Ја морам пронаћи нове снове.

Тражиће ме сви којима сам

Драга, била, које сам љубила

Тражиће ме сви који ме познаше

Ко жену, податну и снену.

Нека ме нема, нек дигну хајку

Морам пронаћи нову бајку.

 

Када ме крену миловати мрави

Бићу тек само, лисица у трави!

Размишљајући о овој теми, сетила сам се прошлости, времена у којем сам одрастала, када је, поезија као уметност, била нешто нормално, пожељно, цењено, нешто што не може свако нити писати, нити разумети. Она је била начин исказивања осећања, и размишљања.

Уткан у образовно ткиво друшва, било је нормално знати, стихове познатих песника, страних и наших : Лорке, Јесењина, Дучића, Змаја.

Почела сам је писати у раном детињству, схвативши да излазе из мене речи као импулс мог унутарњег бића који има ритам, боје. И то још увек траје. Сазревајући на овим просторима, где је народ слободно можемо рећи, последњих тридесет година доживљавао катарзичне промене, успела сам сачувати индивидуалност и веру у праве вредности.

Сећам се да је писати поезију још увек имала смисла у време “некрунисаног краља” Јосипа Броза Тита, када сам била дете. Вероватно зато што је то било време другачијег система вредности и јер је, идеја водиља била братство и јединство и наглашавало се ”ми”, а не “ја”. И поред његове контраверзне, владавине, остала је носталгија и жал многих људи за тим временом.

Опширније...

Пише: Јелена Адам