"ГЛАС СРБИЈЕ" - Национална информативна ревија за истину о српском народу о Србији и српским земљама, за просперитет и јединство свих Срба у матици и дијаспори и духовни развој.
ОСНИВАЧ И ГЛАВНИ УРЕДНИК РЕВИЈЕ РАДИША Ж. КОВАЧЕВИЋ, НОВИНАР

Е да сам јуче умро никада не бих сазнао да ће Остоја моћи да падне у било коју врсту депресије. То му се није десило ни док је био млађи. Свог оца никада није видео,а што се мајке тиче она је некако по његовом рођењу отишла у Финску и питање је да ли ће се икада вратити. Не знам каква је судбина остале Остојине браће и сестара мада руку на срце, ја се никада нисам распитивао, а још мање он, Остоја, је могао да ми каже.

Још као мали постао је љубимац како укућана,обзиром да је усвојен, тако и у целом комшилуку. Вероватно због неке своје враголасте нарави постао је прави правцати мезимац. Све ми се чини да је због љубави многих људи који су га окруживали некако лакше преболео све оне недаће које су се на њега окомиле док је још био беба.

Када је усвојен и када је дошао у ту кућу дали су му име Остоја-да остане и да нигде не иде. Многима је то био чудан разлог, мада, читајући и кроз школовање, сви су говорили да је и Вук Караџић добио име на сличан начин али из других разлога. Од самог старта се некако највише спријатељио са Зокијем,такође чланом породице.Гарант их је спојила иста враголаста нарав. Зоки му је дао надимак Срећко,вероватно желећи да му такав буде остатак живота, јер је каже негде прочитао да свакоме надимак у неку руку одређује судбину ...Остоја Стојковић-Срећко... Ко би рекао да неко може овако да се зове!? Нарочито имајући у виду да Остоја није човек већ – кер.

Опширније...

Озренову судбину не знам да ли је ико могао да разуме. Што је најгоре, чисто сумњам да је и сам Озрен то могао да схвати. Јер, рекоше ми једном, да је човек самом себи највећа тајна. У селу се прича да је његов проблем настао девет месеци пре његовог рођења.Ту ноћ су дошли из УДБЕ да хапсе његовог деду Рајка па су му оца и мајку прекинули у "послу". Вероватно због стреса и “лоше конекције” то се ту ноћ на такав начин искундачило, да је Озрен касније вазда имао проблема са људима. Или они са њим. Ко ће га знат.

Име је добио по жељи његовог деде Рајка који је скоро цео Други рат провео на планини Озрен са својим саборцима. Што се надимка тиче ту је мало другачија ствар. Озрен је чуо током школовања да ти надимак одређује име па је брже боље то искористио и самом себи дао надимак Расински,не би ли га подсећало на родни крај и реку Расину крај које је одрастао, али руку на срце, звучи некако моћно и уметнички. Ко вели, ако му га буду други давали биће зло и наопако. Бар је у том делу био разуман и видовит.

Озренов отац Стојан био је изузетан домаћин и човек. Мајка такође. Због тога су се сви крстили у селу како од онако дивних родитеља испаде онакво чудо. Једино је Озренова баба чврсто држала став -Само нек је жив и здрав!

Опширније...

Чика Стева је био мој супер колега. Сви који су га знали ценили су га као стручњака, али изнад свега био је изузетан човек. Стевина супруга Љубинка према мени је имала посебне симпатије из разлога што смо земљаци. Била је родом из Жиче код Краљева па сам је сваки пут подсећао на родни крај кад год сам се појављивао на њиховим вратима. Љубинка је била професор књижевности али је историју наследила рођењем и увек смо наше разговоре почињали о Жичи, Студеници и Долини Јоргована. Са чика Стевом разговори су били друге природе. Био је љубитељ помало боемског живота и сваки пут када смо одлазили на неко службено путовање користили смо прилику да посетимо какав ресторан или кафану који би нам касније остали у што дужем сећању.

Опширније...

Код нас је као и у свим другим школама Свети Сава био велики празник. Школска слава се обележавала на разне начине, од спортских до многих других активности. Обично све крене у јутарњим сатима са разним турнирима и манифестацијама. Нама деци је лепо ујутру када идемо у цркву и добијамо поклоне. Ови старији су се спремали за вечерњи излазак, на Светосавски бал који се одржавао у нашем градском хотелу. Међутим, нама ђацима је некако занимљивији био Видовдан. Тога дана се добијају ђачке књижице и онда смо свесни да је дефинитивно почео распуст.

За мене је Видовдан увек био посебан због мог деде Радисава. Као и сваки деда који свом унуку прича приче, он је имао само једну. Била је то прича о видовданским јунацима. Најзанимљивије ми је било када ми је он то објашњавао на неки свој посебан начин. Деда је иначе обожавао да игра шах.Тада он поређа шаховске фигуре и почне да прича која је војска наша, а која је њихова.

Опширније...

Од Мастрихта до Хоргоша нигде нисам стајао. Где год ми се указала прилика да додам гас,то сам урадио због велике жеље да што пре стигнем. Можда је више у питању била радозналост. Стално ми је било у глави да ли се ишта за све ове године променило. Наравно,првенствено сам волео да видим да ли су се променили моји другари, нарочито Игњат и Стојан. Другарство нас тројице подсећало ме је често на Три Мускетара и ону њихову-Сви за једног, један за све! Често их се сетим јер је овде, у Мастрихту, погинуо један од њих, Д'Артањан, приликом освајања овог холандског града. Са друге стране, Игњата сам запамтио и по девојачкој Крсној слави моје мајке, Игњатије Богоносац. Сећам се да смо је увек у кући обележавали јер је одмах после Нове године, 02. јануара.

Као клинци играли смо фудбал и кликере, купали се на реци и скидали гнезда од свраке. Другарство нам се даље наставило све док нисмо завршили Средњу школу. Након тога,куд који мили моји. Ја сам отишао у Холандију, Стојан је постао угоститељ, а Игњат је најдаље догурао. Постао је саветник код неког министра у Влади.

Опширније...

Још чланака...

Пише: Дејан Јаснић

Уреднички приступ