"ГЛАС СРБИЈЕ" - Национална информативна ревија за истину о српском народу о Србији и српским земљама, за просперитет и јединство свих Срба у матици и дијаспори и духовни развој.
ОСНИВАЧ И ГЛАВНИ УРЕДНИК РЕВИЈЕ РАДИША Ж. КОВАЧЕВИЋ, НОВИНАР

Пред велики српски празник славу многих Срба уочи Св Николе лишен је слободе дојаен српског новинарства, хуманиста и човек који је српству даровао десетине најчитанијих књига о хришћанству и вери, и љубави према Богу и близњима.

Ово није хапшење једног човека ово је пуцањ, на све Србе, ово је пуцањ на професију новинара, ово је пуцањ на цркву на веру на Бога.

Увек је била зла коб нашег народа српског да су нам највеће хероје хапсили о свете дане, о оне дане када сваки Србин уместо да слави он остаје приморан да пати и тугује за својим јунацима и својим херојима.

Данас је сваки Србин у својој души морао да осети тугу и саосећање у овом свирепом чину нељуди. Јер данас је сваки Србин Драган данас је сваки новинар Драган. Целој Србији је данас ударен шамар, цела Србија је данас понижена, и цела Србија је данас и Васкрсла јер је схватила да и даље српском земљом ходају Мишићи, Степановићи,

Сваки Србин данас је Драган

Опширније...

Први и прави циљ Владе Србије мора да буде формирање министарства за породицу, и фонда за породице национални препород српске породице. Министарство за породицу требало би да буде светионик обнове, јер само здрава и стамена породица могу да се изборе за богату и успешну Србију.

Данас, када се Србија и Срби налазе на историјској прекретници и у ситуацији да у сопственој држави постану национална мањина, има ли пречег задатка и обавезе вођа српског народа од тога да заштите српску породицу, да нахране српску децу, да дају подршку мајкама Србије и стану у одбрану умирућег села?

Минут је до дванаест да се организујемо и сачувамо вековна огњиста, да сачувамо српску колевку. Како живети у околностима кад као да свуда око себе чујем крик умурућег народа и јецај нерођене деце, оне која нису угледала овај свет због немаштине својих родитеља, због осуде најближих сродника који су нерођено дете осудили на смрт не желећи да неко поремети њихов комфор, да ускрати део наследства и, наравно, да задовољи егоизам који се одавно надвио над мојом Србијом. Над мојом Србијом која је само пре нешто више од пола века била извор живота, извор радости, где су оранице биле пооране, куће мале али пуне деце, шљивици пуни окопаних воћака, обори пуни и срца и душе чисте и несебичне.

Опширније...

Да, јесте тешко, ја то најбоље знам јер су и моја деца много пута у ситуацији да немају најосновније ствари за живот, али то није пресудно.

Имајући у виду шта нам се догађа током претходних деценија, а што кулминира у овим тешким временима, слободно би се могло рећи да се ми, као народ, налазимо на путу да у сопственој држави постанемо национална мањина. Никада није било теже бити родитељ и бити мајка једном детету, а камоли више њих. Све власти до сада су се декларативно залагале и обећавале да ће помоћи вишедетним породицама и да ће подстицати рађење, али се то до сада није догодило. Зато сам ја, као мајка деветоро деце, одлучила да оснујем удружење које ће се бавити том проблематиком. Повод за такву идеју је заправо „Кондир мајке Југовића“ који сам на Видовдан добила од Српске краљевске академије научника и уметника (СКАНУ) и то је био подстицај да кренем да се бавим овом мисијом. Држава мора да оснује министарство за породицу које ће се бавити овом проблематиком јер ћемо у противном нестати као народ.

Опширније...

Није ми лако да пишем јер ми је свеукпна ситуација убила писану реч, али покушаћу индивидуално да нешто напишем, а то може бити само моје несломљиво - веруј.

Постоје велике, свете, незаобилазне жртвене истине, које своју садржину уливају у светску судбину, преображавају светску судбину, искупљују светску судбину, спасавају светску судбину. У те жртвене оболе наших 77 дана и ноћи потвђују ове истине. Свих 77 дана и ноћи одолевања, као севом муње светска се историја усмерава у невиђење нове токове. Овај догађај од 77 дана и ноћи биће ускоро вреднован као један од највећих догађаја у светским збивањима, колико год то у овом тренутку, можда, изгледа мање вероватно, али зато све више истинито.

Опширније...

Одавно је наша пољопривреда била главна и може се рећи, чак, једина грана привреде с чијим дохотком је обнављана и изграђивана земља, и то деценијама и деценијама.Од њеног дохотка је подизана индустрија. Парола је била: Дижимо индустрију да бисмо имали јефтине производе, па ћемо тек онда ићи на развијање пољопривредне производње. Био је то наопак посао. Притом је сељак, на пример  у другој Југославији, био углавном проглашен проглашен класним непријатељем? Колико је тај период нанео штете пољопривреди и сељаку опште позната стватр.

Било је у то време једно, нажалост кратко, раздобље од 1957 када многе наше научне установе  уводе у производњу ново семе водећих ратарских култура пшенице и кукуруза. На сцену стпају наука и техника, брза механизација и технологија производње и од тада- али, понављам не за дуго пољопривредни стручњаци и сељаци постају један фронт. Но, и поред тога што је пољопривреда била  регулатор живота у земљи, против ње  се водила експлататорска политика  која се претварала у силеџијску дискриминацију. Тиме је пољопривреда - разуме се не својом кривицом била кочница а не подстицај привредним реформама.

Опширније...

Још чланака...

Пише: Маја Ковачевић

Уреднички приступ