"ГЛАС СРБИЈЕ" - Национална информативна ревија за истину о српском народу о Србији и српским земљама, за просперитет и јединство свих Срба у матици и дијаспори и духовни развој.
ОСНИВАЧ И ГЛАВНИ УРЕДНИК РЕВИЈЕ РАДИША Ж. КОВАЧЕВИЋ, НОВИНАР

Посвећено онима које су појеле револуције.

И овог пута на тим листама, међу сам Бог зна чиме заслужним кандидатима за руководеће органе, опет нема оних чијих су се врлина и напредњаци ужасавали. Све што вреди и на шта би човек могао да се ослони опет је негде другде, у неком другом бубњу.

Тешко је веровати да неко ко има бар мало знања о освајању власти није у стању да скапира суштину овог ријалитија који се изборима зове. Нема те власти, нити властодршца, који ће тестирати расположење народа пре времена ако није милион посто сигуран да ће то бити у његову корист. Јер, политика јесте нека врста еротске игре у којој је све дозвољено, или скоро све, али главни, искључиви и једини циљ је власт. Све остало су жваке за простаке и оне који немају појма о животу овде, а и другде, али би да се играју.

Дакле, учествовање на оваквим изборима, на начин како су то замислили они који су их организовали, подразумева свесно стављање себе у кожу блентаве овце, што је кроз историју била и остала најречитија стилска фигура која осликва просечног припадника бирачког тела. То једноставно значи пристајање на давање легитимитета онима који су се домогли свих механизама да владају како хоће и докле хоће. То би требало да буде јасно, као што је јасно да је ова екипа зајашила уз помоћ својих налогодаваца играјући на карту популизма под којим би требало схватати додворавање такозваним широким народним масама и њиховим умним капацитетима. Имајући у виду колики је овде број функционално, а и тотално неписмених, полуписмених, приучених, болесних, разочараних, освете жељних и на друге начине одбеглих од здраве памети и и рационалног поимања наше ирационалне збиље могло би се рећи да то није нимало хуман принцип. Тим више што је земља у таквом блату да ни сви мозгови који се још нису одлили у бели свет не би могли из њега да је извуку. Владати уз подршку залуђених лузера је могуће, то даје неограничену моћ коју има већина, без обзира на квалитет, као што се да примитити, али то води у пропаст. Суштинска дилема једне цивилизоване творевине састоји се у томе како то да се заустави, а управљање државом препусти најбољима. Нажалост, сва је прилика да од тога још дуго неће бити ништа, ако икада и буде.

Опширније...

То је то колективно несвесно које кад- тад исплива на површину и поред свих до гађења дугих и мучних покушаја испирања мозгова и наметања неке друге, само себи знане и видљиве, истине, за коју знамо како се у психијатрији дефинише. Преме томе, ђаво је однео шалу и све се свело на оно, колико год мрско било:” Ћути и пливај, далеко је Америка!” Али, зато је Русија ту, на дохват руке, а и срца.

У том неизвесном ходу ка остварењу сопственог живота, на првом месту, релативно разуман човек види исувише препрека, што је и нормално у оваквом свету, и, не ретко, одустане. Будала, напротив, види само циљ и, врло често успева и да га се домогне, колико год то изгледало бесмислено са смислене тачке гледишта. У томе, вероватно, лежи зец, односно кључ за разумевање наше до максимума зајебане ситуације.

Опширније...

Томе се нисмо надали, да ће нам дипломирани стручњаци постати баласт којег ћемо се тешко решавати током наредних деценија. У ствари, кад мало боље размислим, никада ме није нешто нарочито болео полни орган за туђе, а и своје, дипломе, сведочанства, уверења о успеху, подобности, стручности и било чему другом. За онога ко хоће и зна, све се то јасно види на лицу, у борама које се зракасто шире око углова очију, у погледу, опхођењу, па и у најобичнијем кафанском тиховању. Имао сам прилику да видим масу  за било шта неприкладних индивидуа  које су махале разноразним папирним садржајима који су сведочили о њиховом ауторитету надљуди и способностима киборга. До мога! Наравно, не говорим о физичким недостацима који не подлежу коментарима будући да нико самога себе не доноси на овај јебени свет. Али, параван у виду писаног осведочења којим се малоумље заогрће пред светином и уздиже у академске сфере, мора да буде тема мисаоног дотицања сваког хроничара наше трагикомичне збиље.

Та помама, која је постала рутина у функционисању медиокритета који се прво својом дупеувлакачком манипулацијом домогну положаја, а онда га верификују куповањем тапије на своју образованост, колико је јадна, а јесте, неминовно намеће потребу да се преиспита, а и сам тај чин манифестовања стручности путем доказа о њој од стране, вероватно, оних који су на сличан начин постали меродавни за један такав антиљудски акт.

Опширније...

А шта има лепше него бити део, макар и не тако значајан, те светске удруге највећих, најумнијих, најмоћнијих и не заносити се више испразним и извиканим митовима сопствене прошлости који су нас и довели до саме ивице опстанка?

На то сам чекао од рођења, или бар двадесетак година уназад. И догодило се. Долази нам НАТО као логистичка подршка неутралне нам домовине. У овом забаченом кутку света, у овом ојађеном балканском лонцу убогих и гладних наједном је прокључало од одушевљења трпељивог народа предвођеног неуништивим пензионерима који читаву конструкцију напредног система држе у својим овешталим десницама, а и левицама.

Схватили смо, ваљда. Док су се овде власти скидале и навлачиле као доње рубље нискобуџетне еротске раднице, свет је ишао својим током, у сусрет демократији, наравно. ПозНато је то. Само смо ми одолевали колико год то наше одолевање било непризНато и сатанизовано. Али, не само тај ђавољи српски инат који нам је много пута дебело забиберио трајање у времену и простору, читава наша аНатомија је тако саткана да то наше српско биће и поред најбоље воље и дубоке псхоанализе, углавном остаје недокучиво и непозНато. И муке је имао тај НАТО, односно они који га воде, да нас доведу у ред. Нема те силе, тих бомби и бедног уранијума који Србина може приволети на оно што му се не свиђа, или му је непозНато.

Опширније...

Покушај да себи објасни како је бесмислено размишљати о нечему што је неизбежно сводио се на исто, присуство мисли које су га паралисале и његова размишљања усмеравале у оном правцу у којем он није желео да она иду. Како су године пролазиле, како је постајао старији, увиђао је да је све мање у ситуацији да контролише своје мисли, све мање је било тема које би потпуно заокупиле његову пажњу. Увек би се негде, у неком органу, некој ћелији, неурону или ткиву задржала бљутава, светлуцава локвица страха која би изненада, наоко и без икаквог повода, почела да се шири, разливајући се кроз вене и паралишући цело тело, а да прави разлог те парализе није постојао у неком физичком облику, па чак ни у садашњем времену. Његови корени налазили су се далеко, далеко у прошлости и временом су се гранали, задебљавали стварајући прави правцати систем страха који је владао његовим покретима и поступцима, његовим мислима и жељама. Знао је, његово тело је било опседнуто страхом. И ма колико он био свестан и стидео се ове чињенице, било му је немогуће да се избори и надвлада га.

Опширније...

Још чланака...

Пише: Иван Рајовић

Уреднички приступ