Bookmark and Share

ГЛАС СРБИЈЕ: ,,(Не) заборављена земља Србија“

Књига  ,,(Не) заборављена земља Србија“, проф. др Радоша Смиљковића, бившег декана Факултета политичких наука и угледног дипломате у издању краљевачке издавачке куће Глас Србије изузетно је стручно и научно припремљена и богато илустрована у тврдом повезу од 574. стране Б-5 формата.

Посебно се може дати сигурна оцена да о нашој ближој политичко-социолошкој историји, држави уопште данас се она може сматрати једним од најобјективнијих дела, сажето речено-књига истине, без лакировки и улепшавања наше стварности. Саветујемо будућим читаоцима да је помно са пуно пијетета прочитају, јер ће бити и сами задовољни таквом оценом.

 

 

 

 

 

 

ГЛАС СРБИЈЕ: БИВША БРАЋА Милорад Гончин

Акционо-психолошки и љубавни ратни роман »Бивша браћа«, нашег савременог књижевника Милорада Гончина,  добио је прву награду, 1992. године, на књижевном конкурсу Фондације »Драгојло Дудић«, за необјављена оригинална дела са тематиком из ослободилачких ратова српског народа.  На конкурс су приспела 32  књижевна дела и еминентном жирију иије било лако и једноставно да између најбољих одабере најбоље. У образложењу за доделу прве награде написано је, између осталог, да се роман »Бивша браћа« по једногласном мишљењу жирија својом техником, свежином, актуелношћу и књижевном обрадом вуковарских ратних призора 1991. године издваја оригиналношћу из књижевне продукције која је разматрана и оцењивана.
Роман је у много чему вишеслојан, претежно мозаично саткан у хомогену целину, композицијски тако умешно осмишљен да се бројни заплети и односи између главних и епизодних ликова најчешће разрешавају неочекиваним обртима.  Упечатљиво су описани драматичии догађаји и сукоби јединица Југословенске армије и паравојних проусташких формација у западном Срему, у околини Вуковара и тешке уличне борбе у граду.
Главни јунак, добровољац и апсолвент права Рајко Егић, специјалац, свевидећи је посматрач низа догађаја у својој околини, али и више од тога. Он, наиме, казује оно што доживљава и види, шта је сазнао од осталих ликова романа.

Истовремено, јунак романа Рајко упушта се у дијалог са осталим учесницима драматичних збивања, дочарава њихова психолошка расположења према сецесионистима, наоружаним хадезеовцима и повампиреним усташама. У прекорима не штеди ни виновнике неодлучности у затирању заметања сецесије заједничке отаџбине, у наметању погубне тактике крени-стани армијским јединицама спремнима да сатиру разбијаче Југославије. Све је то имагинативно уверљиво, али проткано неопходиим примесама стварносне прозе.
Уверљиво су извајани остали јунаци романа: млади борац Мирко Плавшић, мајор Жика Митић, стари новинар Марко Карић, његове професионалне згоде и незгоде у сасвим ненормалним условима извештавања. Занимљива је прилично загонетна добровољка Зора Амазонка, обдарена храброшћу и лепотом. Између ње и Рајка зачињу се симпатије на први поглед и прерастају у страствену љубав двоје младих.
У низу паралелних и вишезначних токова романа, дирљиво је описано разарање брака између Хрватице Данијеле и Србина Мирка Плавшића који учествује у оружаним окршајима и истовремено трага за трогодишњим синчићем Рајкићем, тајно покрштеним из православне у католичку веру и сакривеном у некој јазбини Вуковара.
У низу наших ратних романа, »Бивша браћа«, естетски вредновано, налазе се у њиховом врху.

 

ГЛАС СРБИЈЕ: БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

ПОВEСТ О ЧУДОТВОТНОЈ ИКОНИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦС ТРОЈЕРУЧИЦЕ
АУТОРА ПРОФЕСОРА И ПРОТОЈЕРЕЈА-СТАВРОФОРА ТОМЕ Ј. БУРКОВИЋА

Ова популарна стручна, научна и духовна студија, најаутентичније у форми есеја дочарава Повест о чудотворној икони пресвете Богородице Тројеручице, која је данас најауторитативнији симбол руковођења српском православном црквом трону игумана манастира Св. Хиландара.
…Изнемогао од бола и крволиптања Јован је одведен његовој кући. Увече истога дана, знајући да је Калифу гњев прошао, Јован посла једнога свога пријатеља и умоли Калифу да му патрљак одсечене руке врати јер: „Чини ми се, мољаше Јован, болови ми неће уминути све донде докле ми рука виси у ваздуху… Ја ћу је сахранити и мислим да ће ми онда олакшати и уминути страшан бол“.
Калифа се сажали и заповеди да се одсечена рука врати сопственику – мученику. Кад је Јован добио руку, стао је пред икону Св. Богородице, која је у наручју држала Богомладенца И Христа споио је шаку на своје место, на одсечени зглоб, пао на колена и почео је усрдно и кроз сузе молити Пресвету Богородицу, да моли Сина Њеног да покаже своју свемоћ, да исцели његову руку и тиме осведочи његову невиност и омогући, да и даље та рука пише неисказану Славу Божију. Од бола, крволиптања, плачи и јецања и наде на милост Божију, Јован је заспао и у сну му се створи ово виђење: Св. Богородица светлим и милостивим погледом гледа га и каже му: „Ето сад је твоја рука здрава, не тугуј више већ се њоме потруди, као што си обећао, и учини је пером скорописца“.

 

ГЛАС СРБИЈЕ: ДУША МИ СЕ ПОИГРАВА ДРАГОЉУБ ЖИВКОВИЋ

Поезија надахнућа

Мислилац само попут професора Драгољуба Живковића, може да одгонетне набоје уметничких надахнућа поезије која није имагинација него стварност. Збирка песама ДУША МИ СЕ ПОИГРАВА илуструје песникове домете у бескрају, а посебно се истичу стихови из Лука и стреле:
Чека простор своју стрелу, Лук јој спрема путовање.
Подари ми снагу ветра крила птице стреловите мудрост циља луталице
подари ми очи видре свевидеће
да дохватим Сунце јарко у додиру самртноме. Лук јој жељу испунио стрела му се изгубила у простору бескрајноме.

Живковић се љутито опире оковима, позивајући у помоћ вековно свевидеће памћење о сатирању Србије која и даље усправно постоји у песми Рађање Србије:

 

 

 

Болно, кроз векове
јездиш и посрћеш
па опет гордо устајеш
народ те твој неда.
К’о река из Хада
из пепела
са ратишта
у ранама
на уснама
у песми и боју
међ’ шљивама и њивама
рађаш се Србијо…
Песма Косово у мени са порукама из стиха Божури црвени плачу итекако обавезују генерације да исконску колевку српства чувају као зеницу ока. Вероватно да препознатљивост игре речи у конкретном случају није без повода…
Песнику искрено дивљење, а читаоцима ужитак радости са овом збирком.
Радиша Ж. Ковачевић

 

ГЛАС СРБИЈЕ: ЗЕМЉО МОЈА  Драгољуб С. Живковић

РОДОЉУБЉЕ И ДУХОВНО БОГАТСТВО

Цивилизацијско наслеђе нашег народа обавезује нас да устукнемо пред осветом и мржњом над онима што су нам главе смицали а за собом остављали затрта огњишта. Људски је, у православних народа праштање греха, али како наш блаженопочивши патријарх српски Павле једном приликом рече: „Али да то што нам је чињено не заборавимо.”

Дакле, вековно памћење, такође, захтева од нас да оне који су нам у аманет оставили добра дела награђујемо благословом Божјим за овоземаљски напредак у здрављу и животу, а за упокојене мир Божји и спокој у Царству небеском. Наравно као национална издавачка кућа, свих протеклих 20 година, „Глас Србије”, те вредности народног памћења негујемо.

Ретки су примери да се хроничари времена, духовног и књижевног стваралаштва придржавају древних еванђеоских начела, као што то чистим срцем чини наш писац Проф. др Драгољуб С. Живковић…

то у књигама, које му је објавио „Глас Србије”: поезија надахнућа „Душа ми се поиграва”, збирка песама

„Сањам те слободо”, сведочења о злочинима „НАТО – пакт лажни анђео” и родољубиво стваралаштво „Земљо моја” збирка песама, посвећена у славу херојског народа за спокојан живот у Слободи.

Чежњиво чекамо да наш господар читалац уз песму „Косово у мени”, нашем писцу обезбеди достојно место у вечним ловиштима уз витезове мисли и дела, јер то уз све друге, као у овој збирци одавно и заслужује.

 

ГЛАС СРБИЈЕ: ЗЛА ВРЕМЕНА, МОЈ СИНКО Милан Пантовић

СВЕДОЧЕЊА СА РАТНИХ ПОПРИШТА И ЗГАРИШТА

Живео је наш писац и као дете у несрећно време, као седмогодишњак у родном Краљеву окуси мирис рата попришта, згаришта и много мржње. Можда баш зато и има храбрости и способности да сведочи о злим временима у које га је грађански рат у бившој СФРЈ, Босни и Хрватској повукао. Милан је као ратни репортер и писац личност за наук. Рекло би се да је страх победио са стрељањима у Краљеву 1941. и на просторима бивше нам државе успео одважно да напише, фотографише и сними емисије са преко две хиљаде извештаја о ратним сукобима. У Пљешевици, Кордуну, Банији, Лики, Далматинској Загори, Книнском Косову Пољу, Уни, Корани, Крки, Динари, Великом и Малом Шатору, Врховинама… како је све то преживео и сам каже да о болним успоменама одговор не зна.

Миланова сведочења не односе се само на један дан, ни на месец дана, ни кроз две хиљаде новинарских извештаја о ратном вихору, већ о пет пуних година проведених и преживљених новинарским и умећем борца да сачува главу.

У издавачкој продукцији наше националне куће Глас Србије, објавили смо до сада десетине првонаграђених романа, ратних прича, збирки песама и сијасет других награђених дела са знаменитим писцима можда још знаменитијим жиријима који су им награде доделили, али сам уверен да ова књига о злим временима што би рекла Марта Грба из Тушиловића крај Карловца, нашем писцу Милану Пантовићу, мој синко, ово је једно од најбољих до сада написаних дела.

И молим вас, поштовани читаоци да ово што рекох и запамтите. А времена су сурова и показаће да смо били у праву када смо овако високом оценом вредновали дело Милана Пантовића.

Немамо ни срца, ни храбрости да кажемо да сведочење кад „тиња испод босанског лонца”, или ваздушни жандарми, или „захвалност” Америке, или „Лету штуке, лету авиони” – можда је трећа боља од прве или тако редом. Верујемо да све ратне приче припадају првом реду награђених и могло би се рећи првонаграђених дела у чему посебну захвалност дугујемо врсном хроничару нашем Милану.

 

ГЛАС СРБИЈЕ: КИНЕСКА МАСАЖА - ПРОФ. ДР Ј. МАНАКА ПРОФ. ДР И. УРГУХАРТ

ПОУЧНА УПУТСТВА ЗА САМОПОМОЋ И ДОМАЋУ МЕДИЦИНУ

Древна народна медицина, одвајкада је било познато да се кроз векове потврђивала, без обзира на технолошки напредак и домете научника у продужетку животног века човечанства. Кинески филозофи, научници и мудраци, дали су снажан печат развоју цивилизације, али и неговању и очувању традиционалних вредности народне медицине (масаже, акумпуктуре, лечења биљем…).
Бисере домета у области масаже са мало речи, али нарочито са изузетно лаким покретима руку и тела, дали су у својој књизи „Кинеска масажа“ врсни стручњаци: Проф. др Ј. Манака и Проф. др И. Ургухарт.
Жеља да што ширем кругу читалачке публике приближи делотворност кинеске масаже, издавач „Глас Србије“ је пронашао један веома битан моменат у тексту између корица ове књиге, а то је да уз самопомоћ на рационалан начин без утрошка новчаних средстава човек отклања бол. То значи, да уз популарно објашњење, применом на сопственом телу без икаквих медикамената, а нарочито без штетних и нежељених последица, организам читаоца може да се релаксира и оспособи за свакодневне задатке и привређивање, али у исто време и забављање спортом… У том смислу ову књигу употпуњују научна упутства за здрав живот, уз самопомоћ и терапију у породици.
Ево, само неколико назнака о кинеској масажи из књиге: „Масажа је веома ефикасна; Она се може примењивати код широког круга болести; Масажа не захтева посебне инструменте или медикаменте; Основни принципи кинеске масаже: Постоји неколико начина који се користе у „Тујна“; Поступци се примењују до оптималног ефекта и ишчезавања нежељених симптома лечења; Сама масажа не изазива нежељене ефекте, нарочито помаже појави задовољства и опуштености; Поступцима масаже је лако овладати, њена метода је једноставна и захтева само две руке у масажи тела, а примењује се свуда по њему и у било које време…“
Наравно, преводилац ове књиге професор Радован Белојица, боравећи у свету, имао је прилику да чује све најпохвалније о њеној вредности и учинку, који се добија у побољшању здравственог стања људи. Позитивно су је оценили, нарочито корисници кинеске масаже у: Русији, Казахстану, Монголији, Јапану, Кореји, Кини…) …Зато, наша неизмерна захвалност преводиоцу, господину Белојици што нам је пронашао поучно штиво, које у оскудним временима и нимало погодним за нас Србе, може да за „језичак на кантару“ побољша здравствено стање у нашим породицама, али и да сачува у току године бар за једну потрошачку месечну корпу тешко стечене динаре…
Изгледа, витални смо ми народи, попут Кинеза, Руса…. Нама освајачи, ратови, санкције и свакакве невоље, нису дошле главе. Као Феникс се из пепела дижемо, уз САМОПОМОЋ, узајамност и вековну мудрост опстајемо, попут ове кинеске масаже.

 

ГЛАС СРБИЈЕ: МАГЛЕНИ ДАНИ роман у три књиге

СТРАДАЊА И СУДБИНЕ СРПСКИХ ПОРОДИЦА…

Дело Ковиљке Тишме Јанковић „Маглени дани“, уверљиво говори о страдању и судбинама српских породица на просторима некадашње Аустроугарске монархије (Лике, Баније, Кордуна, Славоније…) у периоду од Првог, до краја и о самом почетку Другог светског рата. Начин живота, крајолици и амбијенти су толико верно приказани да читалац стиче утисак да је и сам присутан, ту негде у некој сенци, као посматрач свега тога. Психологија ликова је толико детаљно и с пажњом рађена, да се не може наћи ситуација у којој читалац не саосећа са ликом и не проживљава са њим љубав, срећу, бол, мржњу и још много тога…

ЧИТАОЦИМА ЋЕ
КОВИЉКИН ДРАГУЉ
ОПЛЕМЕНИТИ ДУШУ…

…За њега и српски живаљ у Хрватској, предстојећа стварност постаће ужас пред усташким камама, јамама у које су живи бацани. И Србима није преостало ништа, осим борбе за опстанак, да се лате оружја, у чему учествују јунаци романа: Томо, Стеван, Јован и остали. Роман се, уствари, ефектно завршава почетком оружане борбе против окупатора и његових помагачаусташа…“
Читаоцима, којима је родољубље и истинољубивост на срцу, уверени смо да ће уз овај Ковиљкин драгуљ оплеменити душу и очистити је од годинама таложених неправди… Уз јачање енергетског потенцијала и здравља Аутора, жеља нам је да заслужи још читав пакет вредних награда за своја остварења…

 

ГЛАС СРБИЈЕ: МОРАВИЧКИ ОКРУГ - ЗАВИЧАЈ ПАТРИОТА, СТВАРАЛАЦА И ПРАВЕДНИКА, РАДИША Ж. КОВАЧЕВИЋ

Непроцењиве културноисторијске вредности и национално богатство Моравичког округа, заокупили су моју пажњу и обавезали ме да истражим и проникнем у писана документа о том, итекако значајном крају средишње Србије. Није ми било тешко да пронађем сараднике, јер су се ту од памтивека рађали умни људи. Али, задатак није био ни мало лак за дефинисање оквира тема, јер су амбиције захтевале дубоко понирање у време, историјску грађу, документа и народно наслеђе са памћењем, али и сагледавање садашњости и будућности.
Искрено и надасве предусретљиви, прихватили су дијалог др Бранко Ковачевић и Милош Нешовић у седишту Округа. Закључио сам да већ имам иницијално језгро и да Пројекат о припреми једне публикације, може да окупи више саговорника.
Окупљена је и група аутора у којој су се нашли још проф. др Драгољуб Лабус и др Илија Поповић.

Тек данас, два дана пред излазак из штампе, смогао сам снаге да напишем да је ова научностручна монографија о Моравичком округу, са регистрима правних субјеката по општинама, само прва фаза приступа енциклопедијском пројекту замашног дела у више томова. Додуше, ограничена временским интервалима и другим, битним чиниоцима за њен целовит настанак.
Ако се имају у виду изузетно повољне оцене истакнутих професора и доктора наука, попут Велизара Недовића, Милорада Васовића, Миле Павловић и Милинка Радмилца, онда се с правом може рећи да је по први пут у историји српског народа, настало капитално дело о његовом микро простору непроцењиве вредности.
Понирањем у простор и време, аутори су приближили високостручну материју, лаким и разумљивим језиком, најширем слоју читалачке публике, ђацима, али и академском нивоу грађана.
Основе географских појмова, величине и вредности, климат, историјске подлоге, становништво, инфраструктура, културна и друга достигнућа кроз векове, дати су и кроз афирмацију схватања о себи. Ми данас имамо на једном месту актуелне и знамените личности, многа правна и физичка лица од ширег значаја, у општини, округу, Републици и друштву уопште.
И поред тога, што је ово само први том замашног пројекта, обогаћен поузданим информацијама, које су нам кроз стање, пресеке и оцене дали најодговорнији званичници локалне самоуправе и државних органа са подручја Округа: Милош Нешовић, начелник Моравичког округа, Дражимир Марушић, председник Скупштине општине Горњи Милановац, Миломир Зорић, председник Скупштине општине Ивањица, Адам Тадић, председник Скупштине општине Лучани и Родољуб Петровић, председник Скупштине општине Чачак ово дело представља реалну слику и мериторан суд о том простору и институцијама система.
Ова монографија не би била на вишем нивоу квалитета, као сада, да издавач није добио несебичну помоћ од Републичког завода за статистику, Републичке управе јавних прихода Подручне јединице у Чачку, Народне банке Југославије Завода за обрачун и плаћање (Филијале Чачак) и ЈП ПТТ саобраћаја „Србија“ Радне јединице ПТТ Чачак. Њиховим руководиоцима и сарадницима дугујемо неизмерну захвалност. Аутору Регистра правних субјеката, било је нешто лакше у свођењу редоследа по номенклатури делатности по општинама на нивоу Округа, мада су, често променама регулативе, али и нарочито израженим неповољним кретањима на тржиштима, проузрокованим последицама дуготрајних неправедних санкција према нашој земљи, многа предузећа и други правни субјекти „присилно“ мењали статус функционисања.
Питање политичког живота у Моравичком округу је на упечатљив начин изнео Др Бранко Ковачевић: „Трагови прошлости и садашња збивања прказују да су грађани Моравичког округа, Таковци, Драгачевци, Моравичани и Чачани били и остали активни учесници у политичком животу земље. Од настанка првих партија у нас до данашњих дана, иначе разуђеног вешестраначког система, са неком својственом пристрасношћу, опредељивали су се за ову или ону партију, већ према томе како су разумевали и прихватали њихове програме и какви су их људи представљали. При томе демократски дух, слободарство и жеља да никада не буду пасивни посматрачи збивања и развојне линије земље, већина је знала да се опредељује за оне који су били сигурнији да ће остваривањем својих програмских циљева допринети материјалном и духовном напретку и демократским односима. Знали су да праве разлике између демагогије, каријеризма и жеља да се само освоји власт, с једне, и поштења, патриотских амбиција, понашања, с друге стране. Спонтано су у правим политичким лидерима тражили и препознавали својства Карађорђеве храбрости и одлучности, мудрости Милоша Обреновића и Николе Пашића и безграничне хуманости једног др Драгише Мишовића.
Данас и овај простор Србије карактерише бројност организованих партија, које су се на протеклим изборима бориле да са својим представницима уђу у органе општинске, републичке и савезне власти.“
И на крају, ако би најплеменитијб подухвате и успехе политике и њених вођа занемарили онда би били грешни за сва времена. Народ, као најреалнији судија лако препозна патриоте, ствараоце, раденике и праведнике у свом завичају… Аутори ове књиге попут др Бранка Ковачевића потрудили су се да извуку из трезора мисли и дела најсветлије примере.
Створене вредности у градитељству и колективним благодетима, с правом се могу у минулом добу извредновати у десетине и стотине милијарди динара, или долара, то је већ свеједно. Најбитније је да је то плод мукотрпног рада и самопрегора, уграђен с љубављу и знојем српског народа чије благодети користе покољења нараштаја од светилишта, училишта и безбројних материјалних добара. Нама, ауторима, биће и надаље понос што смо имали част да се упишемо у овом подухвату на странице, у пространства и ловишта славног жупана Страцимира.

ГЛАС СРБИЈЕ: НАРАВ НАСТАВНИКА ВЕЛИЗАР В. НЕДОВИЋ

НАРАВ НАСТАВНИКА

Лакше је данас назначити разлоге због којих у педагошкој литератури имају предност питања учешћа ученика, њихових родитеља и јавности у процесу образовања, него објаснити бројне околности занемаривања улоге наставника у процесу образовања и васпитања. Историја образовања нас упућује на успех промена у просвети, које су биле изазов. мотив и инспирација наставника. Познато је да су пропале идеје, концепције и реформе школа, које нису биле привлачне за наставнике и у којима су наставници учествовали на погрешан начин.
Учешће наставника у процесу образовања, могућности подстицања стваралачког рада у школама, охрабривање наставника да са ентуизјазмом и одушевљењем, паметно, економично и са уздржаном одмереношћу и сигурношћу, немилице троше своје снаге да их ставе на располагање ученицима, затим, својој земљи и своме народу један је од првих разлога за појаву ове књиге.
Надамо се, да ће ова студија по свом тематском избору, инспирацији и начину обраде, бити јединствена у нашој педагошкој култури. Студија је по садржају и тематици произашла из бића образовања, али и упућена њему по свом предмету, циљевима, задацима, смислу за унапрећивање токова образовања. Најпре преко наставника.
Посебна је вредност рада у његовој конзистентности и свеобухватној структури подручја којима се бави, у савремености, начину обраде и избору педагошких појава за анализу и критику, али и у меотодолошкој повезаности, чак континуелности са традицијом истраживача у Србији, у домену образовања и васпитања.
Поред историјске, реалносне, односно савремене заснованости дела, сагласно дометима и приступима ранијих генерација истраживача социјалних феномена, посебно српских педагога, рад је снажно ослоњен на што аналитичкије и критичкије вредновање доприноса савременика обради ове тематике, поготову оних прилога са којима су педагози и наставници Србије, у разним приликама и са разним побудама, излазили у Јавност са схватањима сво|е улоге и значаЈа у процесу образовања. То књигу чини изворнијом, аутентичнијом, чиме се изванредно повећава код ње убедљивост и истинитост.
Дело није под теретом празних теоретисања, превеликих и сувишних формализованих „система“ анализе и каткад некритичког гомилања мноштва на разне начине инструментализованих података и статистичких прегледа, поготову није подлегло помодарству, тобоже, импресивне и „неумољиве“, а фактички веома неубедљиве и провизорне методологије.
Рад има битна компаративна обележја и вредности и представља један од најпотпунијих увида у ово подручје сазнања у свету, па и у најразвијенијим земљама. То су најчешће радови који су настали код истраживача током последње четврти овог века. Они најчешће значе највиши домет, највећу загонетку, најпровокатибилнији подстицај за даља интересовања за појаве ове врсте. У суочавању овдашњих, балканских, српских и светских токова проучавања и пропитивања улоге наставника, препознаје се и значај овог рада, чини га прилогом педагошкој литератури од далеко ширег значаја.
Ова књига улази у ред оних остварења чија је привлачност најпре у ономе што се, уз њену помоћ, подршку и употребу књиге, може добро и ваљано учинити у школама, у раду наставника. Она тражи и даје аргументе за одговор на многа питања о савременом наставнику. Питања која несумњиво деле наше савременике око улоге наставника, попут ових:
Ко је наставник нашег времена? Најпре, човек или експерт, професионалац? Може ли и како бити једно и друго, или је и само настојање да то буде само још једна хуманистичка утопија и просветарски романтизам?
Шта наставник треба да буде, а шта стварно јесте и шта може бити?
Наставници и природа савремене комуникације у процесу образовања?
Природа ученика и природа наставника. Њихово суочавање у процесу образовања?
Наставници и процес учења, стваралаштво, општа и педагошка култура наставника… итд.

Пред тим и сличним питањима налази се наша школа, наша земља и наша култура. поготову наша наука. У нас се траже путеви бржег развоја, европеизације, извесније будућности. Темељи и почеци томе су, најпре у деци, у младима, дакле у школским учионицама и клупама, потом у делатним генерацијама одраслих. Почеци су напретка и просперитета савременог друштва у образовању, а већ и тиме, добрим делом су у рукама наставника. Наставник је једно од полазишта за усаћивање свести, активирање духовних и интелектуалних потенцијала нових генерација, доприносом и начином на који учествује у обухватном и одговорном послу формирања нових људи, будућих граћана наше земље. Како се то данас буде схватало у школи, у ћачкој клупи, тако ће се млади сутра одазвати позивима и потребама домовине у будућности. Колико данас чини једна земља за своје наставнике и ученике, толико ће, сасвим сигурно, добити сутра од тог племенитог улога, едукацијске инвестиције!
Класична педагогика више, савремена претежно, и највише истражује и обраћује ученике, средства педагошког рада, систем и услове образовања. Сви су, наука, култура, организација друштвадужници наставника, на које се увек рачунало, али се увек од њих више тражило него што им се давало! И данас је то једна од препрека у развоју образовања, од основне школе до универзитета, од учитеља до професора универзитета.
Сметње из окружења савремених наставника ваља отклонити, учинити наставника креатором, преданим и несебичним пријатељем и сарадником ученика, помоћи му да се докаже и потврди као човек и као ослонац у обликовању боље сутрашњице за свој народ. Наставник одлучујуће утиче на исходе образовања и чини људски, стручни, професионални састав најмасовније и најобухватније јавне службе савременог света образовања.
Издавач, измећу осталог, има у виду дубину и целовитост промена које су захватиле образовање на измаку XX века и нове потребе и околности образовања када школе иду у сусрет XXI веку. Ситуација се мења истицањем улоге школе и њеног смештања и уобличавања у нове природне, друштвене, урбанистичке и сваке друге услове данас. Врши се темељито преобликовање и усавршавање процеса и токова образовања у учионицама, школама, у технолошкој амбијенталности. Данас протичу, формирају се ту, пред очима наставника, под његовом контролом и у његовим компетенцијама, граћани XXI века, односно трећег миленијума. По томе се одговорности школа, данас, поготову наставника, померају у другу епоху развоја, иза 2001. године. Свет се за ту епоху, за ту будућност убрзано припрема. Измећу осталих, врше се припреме и у домену усавршавања технологије и могућности мултимедијалних посредника у преношењу и апликацији знања, трансфера информација и прилагоћавања односа у школама новим условима комуникације измећу наставника и ученика, осталих учесника у процесу образовања. Електроника убрзава, преобликује и ефектуира те промене, али са потпуним, правим, племенитим, људским ефектима, само ако у томе посредује наставник.
То су биле неке од побуда „Гласа Србије“ да објављивањем овог дела Проф. др Велизара Недовића, учини један од првих корака ка бољем познавању наставника нашег поднебља и да да свој скромни прилог и допринос образовању нашег времена, надајући се да ће мећу наставницима наћи смерне и радознале читаоце.
Будућност ће, надајмо се, људе учинити различитијим, мање зависним једне од других, што ће и комуникацију мећу њима учинити племенитијом, мање условљеном чиниоцима зависности, слободнијом. То представља изазов за антропологе, психологе, социологе. Изнад свега и за педагоге, који из теоријско педагошког ракурса све више расправљају питања социјализације, еманциповања васпитаника и толеранције у односима, у процесу васпитања и образовања. То су надасве и едукацијски практични проблеми, који су изванредно кореспондентни са оном страном психичке структуре и психичких својстава личности која чине ослонац карактера, целине испољавања појединаца способних за узајамност, разумевање, сарадњу, особито за љубав, пријатељство, за предусретљиво сусретање са другим људима. У томе је заправо и једна од највећих тајни васпитања и образовања будућности, у школи као оплемењеној амбијенталности у чијем се простору сусрећу генерације вршњака, односно младих у томе прилагоћеним условима архитектонике и организације педагошког рада. Доступност и извори знања силно се умножавају и усавршавају, по ефикасности и домету превазилазе и домете маште многих људи нашег времена. Али, остаје несумњива истина да ће управо образовање бити амбијент у коме је најпотребније да се људи подржавају, да остану и уздигну се као људи. У том простору, дакле, биће потребни посебни људи, високих духовних потенцијала, вредносних обележја која привлаче све друге који незаобилазно улазе у тај простор, школу. Тамо ће се наставници и даље сусретати, подржавати, па и пропитивати, надметати, одмеравати границе и ниво толеранције измећу генерација које имају компетенције васпитача и оних који то треба да прихвате. За ту улогу долази време наставника сарадничког менталитета, способних да индивидуалне критеријуме образованости и уобличавања васпитаника. Затим да их учине таквима да постану ефикасни и квалитетни и да све расположиве сазнајне капацитете, преко школа и тимова експерата, као посредника, ставе на располагање свима који хоће да се образују. У том смислу око улоге наставника будућности има контроверзи, чак и сугестија о сувишности наставника у образовању будућности, о школи без наставника и сл. Налазимо да је то део једне цивилизацијске кампање против савремене школе, тзв. дешколаризације, кампање која тешкоће наставника одрећеног времена и одређеног менталитета, решава, већ у веку пред нама, митом о школи без наставника.
Ову дилему, књига коју објављујемо, види у оптимистичкој визури школу, образовање, са наставником чији легитимитет, етички и каратктеролошки кредибилитет почивају на психичком, интелектуалном, моралном и сл. склопу, који је аутор назвао и објаснио као нарав. У томе је свакако нов разлог да књигу са таквим порукама нудимо нашим читаоцима.

ГЛАС СРБИЈЕ: НАТО – ПАКТ ЛАЖНИ АНЂЕО, Драгољуб  С.  Живковић

ВАПАЈ НАД ЗЛОМ КОБИ НАРОДА СРПСКОГ

Парафразираћу мисао великог српског песника Његоша, да ономе коме снага лежи у топузу, њему трагови смрде нечовештвом. Тако су се догодили: 24. марта 1999. године, бомбардовање недужних грађана и злочини НАТО – пакта у Србији са бескрупулозном мржњом и нечовештвом.

Када смо сви, скоро као на длану, видели удружену трулу Европу на издисају и њен распадајући војни савез потпуно дезоријентисан, неком „стратегу” из буџака, пало је на памет како да спасе од часне смрти НАТО – пакт. Трчећи сумануто, предложио је Команди тог злочиначког војног савеза најпрљавији његов наставак живота: да бомбардује малу Србију, дојучерашњег савезника великих сила у борби против фашизма. Наравно он зна зашто: за шачице шиптарског новца и вреће дроге.

Шта је то TARGET, шта је и ко је циљ? Нико не зна. Ни свевишњи Бог, макар му, сачувај Боже, НАТО-вци под скутом билиона десет хиљада метара висине у небу?! Јер, умислише да себе називају „милосрдним анђелом”. О какве ли бруке и цинизма да и сами себе толико сулудо обмањују и лажу.

Било је ту и унутрашњих душебрижника и навијача за развој демократије у Србији, која се може достићи бољом дисциплином Срба и њихове власти, потпомогнутих бомбама и бомбардерима НАТО – пакта. Чињенице говоре да су спољашни међународни посредници између руководства СРЈ и тобоже Савета безбедности УН (Ахтисари и др.), имали за циљ куповину времена и сигурно утврђен термин бомбардовања 24. март 1999.

године. Њих није било брига да реализују добијен задатак да постигну договор о међународним условима за мирно разрешење кризе између Шиптара, њихове паравојске и суверене СРЈ и Србије. Зашто и опет зашто? Али, цена је већ преко лобија била и са колико милиона долара.

Елем, да са ове дистанце сагледамо учинак бомбардера НАТО – пакта и колика је њихова брига за опстанак Срба, Србије, њихових породица, потомства, наталитета и „беле куге” као главног фактора. Дакле, све је равно геноциду, који је програмиран и реализују га здушно Србомрзци.

Ако није, зашто су бомбардована породилишта, школе, болнице, возови, зграде телевизије…, можда зато што су и то потенцијални „војни објекти и легитимни циљеви”. С којим разлогом, ако се зна да тадашња СРЈ и Србија ниједној држави нису објавиле рат. Али, Србија је имала легитимно уставно право да спречи дивљање шиптарских паравојних, терористичких организација ОВК на територији Србије, односно њене територије, Косова и Метохије… Србија је по уставу била обавезна да заштити све своје угрожене грађане и њено гушење побуне шиптарских сецесиониста и сепаратиста је била унутрашња ствар правне државе.

Аутор ове књиге, напросто тужне хронике 20. века, када су од стране светских моћника погажене све цивилизацијске вредности и достигнућа, остао је достојанствен као човек и научник, уверавајући их да и они једног дана могу бити људи. Нама, обичним смртницима, који смо у то време одважно гледали смрти у очи, остаје само вапај над злом коби народа српског, молећи се Господу Богу да се све то што смо доживели за време НАТО – бомбардовања више никад и нигде не понови.

 

ГЛАС СРБИЈЕ: САЊАМ ТЕ СЛОБОДО, Драгољуб  С.  Живковић

Само мислилац попут професора и истакнутог филозофа Драгољуба Живковића, може да одгонетне набоје уметничких достигнућа поезије која није имагинација него стварност. Збирка песама САЊАМ ТЕ СЛОБОДО илуструје песникове домете у бескрају, а посебно се истичу стихови из песме Сањам те слободо.

Слобода се опет рађа,
у свишању новога јутра,
у роси цвећа,
у поју птица
и осмеху детета.

Толико си лепа и моћна слободо,
Нећеш се ваљда поново изгубити
у вјним мчизмама,
у бајонетима и тенковима,
у смрти људи?

 

 

 

Песма је посвећена ослободиоцима Краљева у поводу 66. годишњице (1944.) и свим херојима који сачуваше Србију у времену које је за нама.

Живковић се љутито опире оковима, позивајући у помоћ вековно сновиђење у помоћ и памћење о сатирању Србије која и даље усправно постоји.
Песма Косово у мени са порукама из стиха Божури цветају и плачу итекако обавезују генерације да колевку српства чувају као зеницу ока.
Песнику искрено дивљење, а читаоцима ужитак радости са овом збирком.

 

Драгољуб С. Живковић је рођен 1938. године у Радијевићу од мајке Јеленке и оца Сава. Осмогодишњу школу је завршио у Мраморку а Гимназију у Панчеву и Сарајеву. Завршио је и Ваздухопловно-техничку школу у Рајловцу. Студије философије и историје је завршио на Философкасом факултету у Сарајеву, магистарске студије у Београду на ФПН а докторат из философских наука је одбранио на Философском факултеу у Приштини, где је радио. Ту је стекао и сва научна звања, све до редовне професуре Античке философије и Антропологије. Предавао је и Естетику на Факултету уметности, Увод у философију на Правном факултету и Социологију на ДИФ-у.
Био је члан Савета ФПН у Београду, члан Савета Филозофског
факузлтетз и Природно-математичкогфакултета Универзитета у Новом
Саду, продекан и члан Савета Филозофског факултета у Приштини,
члан УК Србије, председник Удружења књижвника Панчева, а сада и
председник Савета ревије, „Глас Србије“ из Краљева.
Најважнија објављена дела Драгољуба Живковића су: „Од Талеса до Хегела“, „Структура радног времана радника ФВ Краљево, „Мудрост Хелена“, „Византијска теофилософија“, „Философија образовања и васпитања у Хелена“, „Темељи политичке мудрости“, „Од поетике до онтологије уметности“, „Хоризонти револуција“, „Рад и самоуправљање“, „Духовни хоризонти Светога Саве“, „Историја философије у Срба (1)“, „Како учити“, „Време и људи“, „Мраморак у простору и времену“, „Искушење као живот др Тихомира Марковића“, „Филозофија васпитања и образовања“ заједно са проф. др Ружицом Петровић, аутор је пројекта „Страдање становнка Војводине од 1941. до 1948.“ Био је председник Анкетног одбора Склупштине Војводине и руководилац истражовања које је трајало пуних осам година и завршило се са подацима смештеним у десет томова књига.
Посебно из области књижњвности, Живковић је објавио збирку поезије под насловом „Душа ми се поиграва“ у издању „Гласа Србије, затим „Певам и причам“.

 

ГЛАС СРБИЈЕ: СЛУШАЊЕ ТИШИНЕ ХАИКУ ПОЕЗИЈА

Збирка СЛУШАЊЕ ТИШИНЕ ретроспективни је избор најбољих Бургићевих хаику како из збирки: »ЗАТВОРЕНА (ОТВОРЕНА) КЊИГА« и »ОЛУЈА У ПЛАНИНИ« тако и многих необјашњених рукописа.
Хаику Ненада Бургића кореспондентни мислима великих зен учитеља својеврсни су дијалог како са појавним и опипљивим, спољашњим тако и са властитим унутрашњим светом.
Све ове песме лагане су и уједначене, преливајући се из стиха у стих оне освежавају душу и годе као ветрић пуштен у собу с устајалим ноћним ваздухом.
Ове песме садрже сва она битна обележја потребна за добар хаику а која бих дефинисао у свега четири појма: ТАКВОСТ БИТНОСТ ДУХОВНОСТ и ЈЕДНОСТАВНОСТ а која су (изузев неколико аутора), углавном, недокучива овдашњим »хаику« песницима, који се у писање хаикуа упуштају као у какву авантуру називајући га при том »згодном стилском вежбом«.
Бургићеви су хаику мисаоно недоречени али реализацијски готово савршени. Стога је и за њихово потпуно разумевање потребан дисциплинован читалац ослобођен свих (наметнутих) предрасуда.
Духовноемотивна сарадња на релацији песник читалац неопходна је за разумевање ових стихова где се елементи микро и макро космоса међусобно прожимају и надопуњују у свега три стиха, током (само) једног живота!
Евентуална замерка овим тростисима од стране оних који су хаику песништво научили канонизирати и шаблонизирати могла би се односити на непридржавање тзв. класичног (традиционалног) слоговног метра 5-7-5.
Међутим смисао хаику песништва и није у ортодоксном опонашању старих јапанских мајстора већ у изналажењу садржаја који дају нове тонове хаику нашег времена, а Ненад Неша Бургић у томе је у потпуности успео.
Уосталом, Бургићев хаику и није јапански већ овдашњи, просторно и временски одређен ЈУГОСЛОВЕНСКИ ХАИКУ, а тај појам по себи има своју »тежину« и значај. Стога ће се и његово име у том контексту и с поштовањем изговарати у круговима многобројних стваралаца и поштовалаца ове необичне форме песничког изражавања и биће најбољи штит од многобројних експеримената људи који у хаику покрет улазе с намерама које нису ни часне ни племените. У прилог томе нека послужи и овај избор.

Небојша Миленковић

 

ГЛАС СРБИЈЕ: ХИЛАНДАР У ДОБА НЕМАЊИЋА

ИСТОРИЈСКО-КУЛТУРНА МОНОГРАФИЈА И РАСПРАВА

ПРОФ. ДР ТОМО Ј. БУРКОВИЋ

За опште просветно и народно уздизање НИП „Глас Србије“ издаје књигу „ХИЛАНДАР У ДОБА НЕМАЊИЋА“, историјско-културну монографију и распра-ву, аутора Проф. др ТОМЕ Ј. БУРКОВИЋА, пригодно илустровану.
Ово репринт издање професора Бурковића из 1925. године, једно је од најзначајнијих дела које уверљи-во говори о значају манастира Хиландара за српску државу и цркву, његову просветитељску улогу у српском народу, на челу са родоначелницима: Светим Савом и Светим Симеоном Мироточивим (принцом Растком Немањићем и великим жупаном Стефаном Немањом), наравно и другим Немањићима…
У овој књизи професор Бурковић на популаран начин износи најзначајнија сведочења о цивилизацијској улози манастира Хиландара, како научника тако и државника из света, за развој српске државе и цркве са прецизним наводима цитата…
Он истиче да је велики немачки песник Гете рекао да: „Епохе снажног полета и уздизања појединих народа, биле су и епохе снажног веровања“. Професор Бурковић закључује да: „Извором и средиштем, представником и носиоцем тога снажнога веровања, које је дало полета српском народу и уздигнуло српску државу, у Средњем веку, до највеће славе и величине, био је поглавито манастир Хиландар“.
Рецензенти ове књиге о Хиландару за „Глас Ср-бије“ су еминентни професори београдског универзитета Проф. др АНДРИЈА Б. К. СТОЈКОВИЋ и Проф. др МИЛАН М. МИЛАДИНОВИЋ.
Књига је пожељна за сваког ђака, али и за сваку српску породицу, јер помаже обогаћивању знања о коренима Срба, њихове државе и цркве.
Желимо овим путем да изразимо захвалност професорима који су дали подстицај за излазак ове књиге из штампе: Душанки Маринковић, Бојани Маринковић, Живану Сеизовићу и Радмилу Прокићу.