ДВАДЕСЕТ ГОДИНА OД АГРЕСИЈЕ НАТО ПАКТА

Божидар Делић, народни посланик у Скупштини Србије и генерал мајор у пензији

Прошло је 20 година од агресије НАТО пакта и бомбардовања наше земље а још увек има доста питања која траже одговор. Посебно је актуелно питање употребе осиромашеног уранијума, јер је он потврда да се против наше земље водио и специфичан хемијски и нуклеарни рат. Бојни отрови нису били у бомбама и ракетама, већ су стварани бомбардовањем различитих хемијских постројења. Исто тако нисмо бомбардовани нуклеарним бомбама и ракетама, већ смо гађани гранатама са осиромашеним уранијумом и на тај начин су трајно загађени радиоактивним елементима поједини делови наше земље, али исто тако и територије нама суседних држава.


-Сазнања нас старешина који смо боравили на КиМ везана за ОУ(осиромашени уранијум) су била релативно велика. Ја сам још као старешина ВРС имао доста информација о дејствима авиона А-10 по Ремонтном заводу Хаџићи 1995. године и о великој смртности људи из тог места. Посебно је било карактеристично да су страдала сва деца која су се играла са нађеним пројектилима – гранатама испаљеним из авиона А-10 Тандерболт. Током лета и јесени 1998. године када су учестале претње НАТО пакта бомбадовањем, све старешине бригаде су кроз обуку старешина добили доста сазнања о ОУ.Такође, упознати су и са карактеристикама авиона А-10 Тандерболт II, које су импозантне: носивост бомби – ракета до 7,5 тона; отпорност на дејства са земље; преживљавање и у случају врло тешких оштећења, каже генерал у пензији Божидар Делић


Старешине су посебно упознате са авионским топом ГАУ-8 АВЕНЏЕР који чини основно оружје авиона А-10. Брзина паљбе је ограничена на 3900 граната у минути тако да реденик од 1174 гранате испали за само 18 секунди при чему у првој секунди испали 50 а у осталим 65 граната у секунди. Брзина гранате је око 1060 м/с а крајњи домет 3650 метара. У борбеном комплету има две врсте граната: ПГУ 13/Б-експлозивно-запаљива и ПГУ 14/Б-пробојно запаљива (пенетратор од ОУ). У свим мисијама до тада Американци су користили 20% граната ПГУ 13/Б и 80% граната ПГУ 14/Б. Свуда осим у СРЈ,где су све гранате биле ПГУ 14/Б са језгром (пенетратором) од осиромашеног уранијума. Ове гранате су првенствено намењене за гађање тенкова и других оклопних возила као и осталих утврђених циљева. Са даљине 1200-1500 м, овај седмоцевни топ уништава сваки постојећи тенк у свету. При томе кад се гађа са 1200 м висине, рафалом од 100 граната (2.секунде), 80% граната погоди круг пречника 12 метара.


Генерал Делић каже да су и од Управе АБХО 10. марта 1999. године добили Информацију Пов.77-2 која је садржала прецизне податке о муницији са осиромашеним уранијумом, ради упознавања са истим старешина и војника. Са старешинама су прорадили основне мере заштите: укопавање, маскирање и растресит распоред борбене технике. Људство је обучено да у случају дејства авиона А-10, стави заштитна средства у заштитни положај. Такође, све старешине и војници су знали да се приликом удара у оклоп или стену ствара аеросолни облак од радиоактивних честица које су изузетно опасне ако се удахну. Ако граната погоди земљу онда опасност постоји само у непосредној близини, а проблеми настају касније када оксидацијом радиоактивне честице доспевају у водотокове. У свим случајевима ако је то било могуће јединице треба да напусте гађани рејон.
Како се ситуација почетком 1999. године усложавала од претпостављене команде су почели добијати обавештајне податке о груписању бродова у Средоземном мору и пребазирању авиона у околним земљама, посебно Италији. Тако су дознали да су 44 авиона А-10 спремна за агресију на нашу земљу.


-Када је 24 марта отпочело бомбардовање у бригади смо имали формиране карте на које смо уносили податке о бомбардованим објектима а на посебној карти су уношени подаци о објектима и рејонима који су гађани осиромашеним уранијумом. Од старешина је тражено да броје колико секунди дејствује авионски топ и на основу тога су утврђивали број граната. Иако је то субјективно и непрецизно ми смо добијали приближне податке о количини употребљених граната са ОУ. Начелник АБХО је обилазио гађане рејоне мерио радиоактивност, обележавао контаминиране рејоне и предлагао померање одређених положаја, истиче генерал Делић.
Прва дејства ових авиона у зони бригаде забележена су већ трећег дана агресије, а већ почетком априла месеца авиони А-10 су отпочели даноноћна дејства по циљевима на земљи. Обично би по два авиона кружила на висини од 5-6 км тражећи циљеве а онда су се обрушавали дејствујући бомбама, ракетама или топом. Готово сваке ноћи, некад и по двадесетак пута Делић је лично чуо рику тих топова. Звук је карактеристичан и не личи на рафал испаљен из митраљеза или другог аутоматског оружја. Приликом напада дању дејство овог топа се чуло на знатно мањој даљини. Ноћу се приликом дејства авиона испред њих видео пламен од десетину и више метара. Некада су гађани циљеви били на само 200-300 м од положаја наших јединица. На сву срећу, погађали су лажне циљеве који су им подметнути или празан простор. Само у току једне ноћи знало је бити у зони 549. мтбр и више десетина напада авиона А-10 топом ГАУ-8 Авенџер. Обарање „невидљивог“ тактичког бомбардера Ф-117 у првим данима рата је негативно утицало на самопоуздање НАТО пилота. Због тога су бомбардовање, ракетирање и дејство топом обављали са знатно већих висина и на тај начин драстично смањили ефикасност у погађању циљева.


Прве поготке ови авиони су остварили 6 и 7. априла. Шестога априла ови авиони су напали логистичку колону 37 Од ПЈП Ниш између села Бец и Црмљане (Ђаковица) у једној шуми. Потпуно је уништено 5 камиона са целокупном опремом. Следећег дана нападнута је борбена колона 549. мтбр у рејону Црмљанске суке која се враћала после извршеног задатка. Иако се колона кретала у скоковима и по мањим деловима, један део колоне је откривен и отпочело је њено бомбардовање, ракетирање и дејство топовима. Врло брзо на небу је кружило 15-16 авиона А-10 који су као лешинари прекрили цело небо. По два авиона су се обрушавала истовремено испуштајући борбени терет и дејствујући на колону. После извлачења обрушавао се следећи пар и тако непрекидно готово сат времена. Проблем за Српску војску је био тај, што шуме још нису биле озелењеле у том периоду и што се колона кретала падином брда где није могло бити скретања и маскирања. Само је зачеље колоне успело да се врати и заклони у с. Ђон и избегне уништење. Бомбама и ракетама је прво пресечен пут испред и иза колоне тако да је она била у клопци. Употребљен је и велики број касетних бомби ради уништења живе силе, тако да је читава западна страна брда Црмљанска чука била у пламену и диму.
-На том месту су се показале и обрнуте логике две војске. Непријатељ је очекивао и проценио да ће наша војска бежати низ брдо у потоке да потражи заклоне, па су засули те потоке хиљадама касетних бомбица. Наша војска је радила супротно. Пребацивала се узбрдо у скоковима тако да су наредни удари касетним бомбама погађали рејоне које је војска управо напустила. Добра обука војника и присебност старешина довела је до тога да су губици у људству били: 1 погинуо и два рањена војника а од технике уништена 2 тенка,1 „Прага“ и један камион ТАМ-4500. Јединица је одмах напустила наведени рејон а донета је и одлука да се уништена и контаминирана опрема не извлачи.


Велике губитке смо имали 13. априла у раним јутарњим часовима када је пар авиона А-10 у Крамовичкој клисури напао на оклопно возило БОВ ВП (Војна полиција) које је било на челу колоне од 5 аутобуса са добровољцима упућеним из Ниша на караулу Кошаре. Један авион је дејствовао са две вођене термовизијске ракете а други је дејствовао са топом. У БОВ-у је погинуло 7 војника и поручник Милић а у „Пуху“ који је био на челу повређено је више старешина. БОВ је уништен до непрепознатљивости а од тела војника и старешина готово да није ништа остало. Старешине које су скупљале људске остатке су се разболеле а један је умро одмах после рата.
У току операције „Стрела“ од 26. маја до 10. јуна 1999. године, даноноћно су од два до четири авиона А-10 кружила изнад планине Паштрик тражећи положаје артиљерије и изолујући овај део зоне 549. мтбр како неби могао да се врши ојачање исте и дотур борбених потреба. Само у једном дану, 31. маја уништене су две цистерне за воду које су покушале да дотуре воду до с. Планеја, где се налазила логистика и ИКМ (Истурено командно место) бригаде. Истог дана више авиона А-10 је ракетирало, бомбардовало засеок Шех махалу (Планеја) при чему су срушили све зграде а на ИКМ је погинуло 10 војника и старешина док је већи број био рањен. Највише је бачено бомби МК-82 од 225 кг, а само један авион А-10 могао је да понесе око 18 тих бомби. У свим овим ситуацијама је дејствовано и са авионским топом и гранатама са ОУ. Око 80% дејстава авиона А-10 извршено је у заграничном подручју општина Призрен и Ђаковица и то на дубине до 20 км од граничне линије. Иначе авиони А-10 су ретко прелазили Дреничку греду према Косову а на Моравско-Вардарском правцу дејствовали су до Врања. Од памтивека важи једна пословица: „У рату прво страда истина“.У агресији на Србију у то смо се могли уверити хиљаду пута.


-Доласком Немачког контигента КФОР-а у Призрен и Италијанског контигента у Ђаковицу по наређењу претпостављене команде са истима је контактирано неколико дана до извлачења наших снага. И Немци и Италијани су знали да се налазе на територији која је гађана ОУ. Нису имали мапе дејства јер им то нису дали њихови савезници Американци који су исто као и Енглези и Французи посели много безбедније зоне. У оба контигента војници су имали упуства о понашању на територији. У првом реду забрањена је узимање било какве хране, воће и поврће са територије, као и воде за пиће и кување хране. Воду из локалних водовода могли су да користе само за прање возила.
Новембре 1999 године све бригаде КФОРА су добиле нови Приручник под називом: КФОР, Интернационалне бригаде (И, З, Ц, С и Ј), Осиромашени уранијум: Информације и Инструкције. У овом приручнику су до детаља разрађени поступци војника и јединица који се налазе у рејонима дејства са ОУ. Карактеристично је да се од војника који се налазе удаљени и по 500 м од уништених тенкова, возила и објеката тражи да носе заштитна средства: заштитне маске (ЗМ), рукавице и огртаче, да перу своје униформе што чешће ако су били у контаминираним зонама и да чак и са заштитном опремом не прилазе ближе од 50 м у односу на погођене тенкове, возила и објекте. Поново је наглашено да се са територије не користи никаква храна, пиће или вода.
Према речима генерала Делића, највећи нонсес је што су све Владе РС од 2000. године прихватиле НАТО, односно Америчке податке и карте о броју локација које су гађане, количини испаљених пројектила и укупној тежини ОУ, који је бачен на нашу земљу. Само у земљи каква је Србија верује се подацима које је доставио непријатељ.
-Да би се ти подаци могли користити морали би се проверити из других поузданих извора. Други извор кажу упућени је ВЈ. И то је формално у реду. Али ако је 80% свих дејстава било у зони моје бригаде, онда сам ја заједно са мојим старешинама та војска, јер само смо ми били очевици и жртве тих дејстава, а по службеној дужности једино ја имам право да као командант потпишем веродостојност таквих података. Никога другог из војске осим нас није било на тој територији. А мене то нико никада није питао. Да ме питао ја бих рекао да су Америчке карте нетачне, да је све што је дошло од њих лаж и подвала. Свакако да би били ближе истини ако би све оно што су нам они (КФОР, Американци) дали помножили са десет. Гледао сам њихове карте после рата, а у рату сам гледао објекте које су гађали својим очима. У више наврата ти објекти нису приказани да су гађани на њиховим картама. Такође на картама није приказано да су поједини објекти гађани и по неколико десетина пута. Као пример узимам брдо Чеја изнад села Жур (Призрен) које је гађано са око 600 бомби и ракета и вероватно са око 5000 граната из авиона А-10 и то у око 50 напада. А тај објекат Чеја (помиње се у извештају БТФ) је мало брдашце на коме су се налазили положаји једне моторизоване чете 1/549. мтбр. Пошто су на том положају у фебруару месецу 1999. године боравили посматрачи ОЕБС-а, који су узели координате и све снимили он није био поседнут у рату. То због тога што смо проценили да ћемо имати велике губитке. Због важности објекта снаге за његово поседање налазиле су се заклоњене у његовој непосредној близини, објашњава овај српски генерал.


Генерал Делић износи своју анализу и статистику.
-Ако су Американци имали на располагању 44 авиона А-10 ,од тога предпоставимо стално оперативно око 35, што је врло реално и ако знамо да су од 78 дана рата ови авиони дејствовали топовима око 60 дана долазимо до једне реалне рачунице. Ако подаци говоре о напрезању од два авиополетања у 24 часа, онда би то била математика: 35 х 60 х 2 = 4200 налета авиона А-10. Ако би у сваком налету дејствовали само на по један циљ једним рафалом од 3 секунде, испалили би укупно 180 граната од 1174 колико имају у реденику. Тако долазимо до броја од преко 756 000 граната. Познато је да су авиони често испаљивали реденик до последње гранате, а исто тако некада због облачности нису ни дејствовали. Ова рачуница је дата само ради лакшег схватања размера америчке лажи јер они тврде да су испалили „само“ 30 000 граната. По томе испада да је сваки од ових авиона испаљивао по 14 граната дневно. То ни технички није могуће јер рафал од једне секунде потроши од 50 до 65 граната.
Американци те податке нису доставили ни својим савезницима ни ОУН. Уствари УН су учествовале у прикривању стравичног злочина које су Американци и НАТО учинили у Србији користећи осиромашени уранијум и гађајући разна хемијска постројења и фабрике.
Шеф мисије УНЕП (Програм УН за човекову околину), Сенегалац Бакари Канте је боравио на КиМ-у 1999. године. То је било у мају 1999. године док су борбена дејства још трајала. Његов извештај је склоњен и није представљен јавности. Иза прикривања овог извештаја стајао је директно Генерални директор УНЕП Клаус Топфер. Само захваљујући упорности новинара Роберта Персонса овај застрашујући извештај је угледао светлост дана. У јесен 1999. године УНЕП је основао Балканску радну групу (БТФ) на чијем челу је био Пека Хависто, бивши фински министар екологије. Ова радна група је обишла одређене локације на КиМ-у на којима им је КФОР дозволио одлазак и испитивање. Овај извештај о еколошким последицама бомбардовања ОУ такође је „фризиран“ и у јавности се појавио на две странице док је 70 страница једноставно склоњено.
-Данас, 20 година после бомбардовања суочавамо се са чињеницом да је последњи тренутак да се утврди права истина о последицама дејства осиромашеним уранијумом и то кориштењем неспорних научних поступака и метода. Формално гледано, мере које државно руководство и Влада чини иду у том правцу. Формирана је Државна комисија од стране Владе и Комисија од стране Скупштине Србије. Што се тиче скупштинске Комисије знам да постоји жеља да се поштено одради овај посао. Међутим тај рад би захтевао и одређена материјална срества за куповину опреме, ангажовање одређених специјалиста, путовања и сл. А за сада тих средстава нема. Такође, рад на овој проблематици би захтевао да Влада преко својих министарстава обезбеди Комисији увид у податке који се налазе у 4 клиничка центра Србије и ВМА. За сада нема никаквих одлука у том правцу. Подаци које нам је доставила Италијанска комисија могу бити само путоказ о методама рада на овом проблему. Ипак су Италијани имали много једноставнији посао: Они су тужили своју државу због тога што је довела у опасност животе својих војника упућујући их на КиМ. Наш посао је много сложенији. Ми морамо неспорним научним методама доказати врло егзактно колику су штету Американци нанели нашем становништву, привреди и животној средини. Американци су најмоћнија, нама ненаклоњена сила света. Да ли смо ми спремни на то. Ја нисам оптимиста, закључује генерал.


Божидар Делић (Ђаковица, 20. фебруар 1956.) је генерал-мајор Војске СЦГ у пензији. Завршио је Војну академију копнене војске и Школу националне одбране. Током рата на Косову и Метохији (1999) био командант 549. механизоване бригаде Војске СРЈ, распоређене на граници Србије и Албаније. После политичких промена 2000. г. био је командант Београдског корпуса Војске Југославије, а од 2002—2005. је на дужности у Генералштабу Војске Југославије и Војске СЦГ. Обављао је и функцију потпредседника Народне скупштине РС.


Живомир Миленковић

СРЕТАН ДАН ЖЕНА!

Почело је да се шапуће у САД 1909. године, гласно говори у СССР-у 1917. године а цео свет је то прихватио, барем на папиру, тек 1975. године. Жене су данас равноправне и диљем света славе свој дан – 8-ми март – дан жена или дан победе над глупости и заосталости примитивног сагледавања развоја врста. Свакако да има ту различитих прекомерености и да став феминисткиња није баш увек радо прихваћен али, опет, има ли савршенства на овом белом свету те човека који не би могао да погреши?
Са друге стране, деветнаест векова Христове ере и небројено толико пре Њега, трпети увреду, ниподаштавање, терор, свакако да мора резултирати неком врстом бунта, револта па тако ни данашњи ставови ватрених поборница феминизма нису за неразумевање. Једноставно, миленијуми увреде су допринели томе. А о каквој се то увреди ради? Данас је мало чудно схватити како су некада гледали на женско биће. Говорим свакако о овдашњем поднебљу а да ли таквог става данас има у деловима Азије или Африке, нити знам нити бих се упуштао у експертизу тих поднебља. У сваком случају, тешко је данас схватити како је било могуће жену на тај начин јармити све до 20. века искључиво због разлике у полу? До те мере, да нису чак ни сматране пуноправним људима, већ само неуспелим покушајима.
Свакако да би се то могло прихватити од неких надобудних шовиниста, којих има у сваком времену, али то је био тада случај са званичном науком. Аристотел је још учио о томе! Јустинијан је у свом Законику жену обесправио по питању било којег јавног учешћа а управо због тог и таквог става како је жена у ствари неуспео мушкарац. Данас, феминисткиње узвраћају па кажу како је мушкарац у ствари неуспела жена но ко такав став не може са осмехом испратити ако има у виду чињеницу како је овај први и озбиљно схватан и миленијумима владао као званичан. И, то, поновићу, не од стране неколицине сировина и шовиниста већ од стране званичне науке и интелектуалаца. Да би се на прави начин могао разумети приступ тој ствари најбоље би било примером исти осликати како не би било двојбе ни по којем питању, нити званичном интелектуалном нити црквеном. Најбољи пример свега тога би био свети Тома Аквински. Дакле, из његовог опуса можемо назрети и званични став али и теолошки, као и сукоб то двоје који је стил живота тамошњег света чинио невидљивим. У свом епохалном делу – Сума теологије – свети Тома излаже о том питању став хришћанства али и то колико је овај овисио од званичног научног развића. Колико је помућен Аристотеловим теоријама. Заиста је тужно то подјармњење Благе вести Аристотеловим теоријама, но то је било неминовно у развијању теологије као свеобухватне науке. Или, бар покушаја да то тако буде. Тома Аквински је свакако то покушао, а Схоластика јесте сведок таквог приступа. У то време Источни хришћани нису толико свој став заснивали на интелектуалном расветљавању Тајне Божијег постојања, а врло брзо су, или смо, запали у таму Отоманске владавине па нисмо ни могли, чак и да смо хтели а нисмо, барем тада. Протестантизам се још није родио на светској позорници теолошких идеја, тако да би став поменутог Томе Аквинског био најмеродавнији по овом питању.
Наиме, ослоњен на званичну науку, а која је опет била под великим утицајем Аристотелових достигнућа, он жену сматра нижим бићем по питању разума и воље. Несавршеним производом случајности, како би то сам Аристотело волео да нагласи. И, ма колико то било прихватљиво од неког ко је волео слатке мале дечаке толико је то изгледало веома далеко за изасланика Јеванђеља по којем је управо то и такво биће родило Бога. Све оно што је Тома Аквински даље писао о једнакости између мушког и женског али не у смислу истости колико у смислу равноправности, остало је непримећено али не због тога што би се Тома стидео Јеванђеља колико због јавног мњења које се не може мењати једним делом, нити једним веком. По ондашњем закону само међу једнакима, у смислу равноправних, могло се створити пријатељство а управо то свети Тома види у браку – пријатељство између мужа и жене. Дакле, једнакост! Из тога можемо запазити који је то хришћански став по овом питању, али и какав је то „дух времена“ који је владао још од ап. Павла преко Аристотела па до светог Томе Аквинског. Све до 1975. а на многим местима још и данас влада. Свакако, неко ће рећи да је то проклетство над Евом, којој је сам Бог обећао да ће бити под влашћу мужа, као што би и за Јевреје могли да кажемо како су под сличним проклетством, јер су убили Бога. И, то је ОК онда!
Али, чему су онда криви црнци? Шта њих чини проклетим па су их из Африке насељавали да би били нечији робови а само зато јер су били мање вредни од белаца. По ондашњем „научном“ мишљењу, разуме се. Нижа врста. Чиме су то они увредили тог злопамтивог, и у освети веома ревносног, Бога? Или, можда није реч о Његовом злопамћењу колико о глупости која је владала, а и даље влада, људским родом! Црнци, као и жене, тек су се у двадесетом веку, и то негде само на папиру, ослободили тог лудог јарма погрешних мишљења. Јевреји, такође. Развој науке их је ослободио и дозволио Јеванђељу да „дише“, да покаже Бога који је „тако заволео свет да је и Сина Свог јединородног дао да свако ко поверује у Њега има живот вечни“. (Јн. 3:16)
И, заиста, тек сада, растерећени разних „научних“ спекулација можемо хладне главе погледати који је то Христос однос имао према женском роду. Да ли је сматрао своју мајку ограниченом и случајем рођеном индивидуом која је ту да робује мушкарцу и да му рађа децу? Зашто ју је онда осудио да има само једно дете? Да не испуни своју сврху ако јој је то била сврха? Са друге стране, своје Васкрсење, своју победу над оковима смрти, јавио је прво женама. Зашто је Неко неограничен желео да први сведоци Његове победе буду од ограничених ограничене? И, на крају, посмртно помазање јесте дозволио да над Њим изврши такође ограничена и случајем рођена жена док је „регуларни“ човек желео да те новце уштеди. Касније Га је тај „регуларни“ и издао, као што се такође „регуларни“ Њега трипут одрекао. Ограничена мајка Га је под Крстом из овог живота испратила а Он се баш ње у тренутку агоније сетио давши је на старање ученику своме. Свакако, не теба ни помињати како су Њега баш „регуларни“ разапели и баш „ограничене“ по цену смрти следиле. Али, то и јесте ваљда поука Јеванђеља – да будемо луди пред светом и мудри пред Богом. Да будемо „ограничени“ Христа ради!
Тако да, 8-ми март јесте у ствари победа „ограничених“. Показање како се трпљењем може победити те да се не може сакрити град који на гори стоји! Тек ће 21. век показати ту лепоту победе. Сва срећа па је то наш век! Век „ограничених“…
Сретан 8-ми март!

Мислите о томе!

Јереј др Угрин Поповић

Ђорђе Вујанић лауреат и апсолутни победник на фестивалу Светски дан поезије у Петровграду

ЂОРЂЕ ВУЈАНИЋ, (13 г.), лауреат је и апсолутни победник на фестивалу Светски дан поезије у Петровграду у конкуренцији до 16 година. На овом фестивалу учешће је узело 4.000 песника из 60 градова из 10 држава.
Ђорђе Вујанић (13 г.) са песмом ‘Србска јабука’ освојио је прву награди и проглашен је апсолутним победником и лауреатом на фестивалу Светског дана поезије у Петровграду. Песма се налази у његовој првој збирци песама ‘На раменима предака’ штампаној у издању Издавачке куће ‘Дабар’ Митрополије дабробосанске и Српског соколског друштва СОКО из Вишеграда.

Ђорђе је ученик седмог разреда ОШ „Иво Андрић“ из Прањана, одељење у Брезни и члан Књижевног друштва „Запис“ из Горњег Милановца, најмлађи члан Друштва српских домаћина и Удружења за заштиту ћирилице „Добрица Ерић“.

Србска јабука

На дрвету света
јабуке земаља,
а свака јабука
има свога краља.

У склоњену грању
стоји сама, кличе,
у њој се увијају
старе песме, приче.

Све јабуке црвене
од лепоте своје,
а србска је црвена
од крваве боје.

Што друге јабуке
имају црвена платна,
србска је јабука
пред Богом златна.
Ђорђе Вујанић

РЕЧ УРЕДНИЦЕ

Поштовани читаоци читатељке,

Пред вама је ново, специјално и, могло би се рећи, јубиларно издање наше ревије која ових дана обележава двадесет и осам година постојања. Нажалост, стицајем несрећних околности, јубилеј којим се ретки могу подичити, дочекујемо без Радише Ковачевића, човека који је идејни творац Гласа Србије и његов вишедеценијски директор и уредник. Њему дугујемо све, од концепције до дуговечности која нас је учинила посебним и препознатљивим на овим просторима, а и много шире, ван граница наше лепе домовине. Поштујући то, потрудићемо се да наставимо светлу традицију и на тај начин сачувамо и успомену на нашег оснивача и креатора. Јер, као што му и име говори, Глас Србије је и осмишљен да буде баш то, објективан, непристрасан, искрен и професионалним односом интонирани став на оно што се дешава у нашем окружењу, без сврставања на једну или други страну и без тенденциозних текстова зарад политичке подршке, што је данас манир којем већина издавача прибегава, вољно или невољно. Можда овакав став није доследно спроведен у првим годинама постојања Гласа Србије па је наша ревија имала у најбољем смислу речено националистички или национални имиџ, али и Србија је тада била другачија, а како се она мењала, мењали смо се и ми, као жива материја подложна прилагођавању са жељом да буде аутентични глас времана у којем настаје. И то је ваљда та формула која нас је учинила дуговечним и перспективним гласилом које има став и које своју мисију шири у другим правцима који се тичу издаваштва и публиковања такозване нове срспске мисли и осталих видова креативности са нагласком на промоцију млађих аутора, на којима свет остаје, а и Србија.

Преузимајући место уредника могу да обећам да Глас Србије неће изугубити ништа од квалитета којим је обележио своје досадашње постојање, али ће бити оплемењен новим садржајима примерено духу времена и интересовањима наших читалаца који су нам остали верни, а онима које тек очекујемо. To пре свега подразумева да ћемо и даље настојати да привучемо пажњу оног освешћеног дела Србије који нас представља у најбољем светлу, избегавајући све замке јефтиног и пропагандног национализма и патриотизма за краткотрајну и личну корист. Глад Србије ће се трудити да са дужном пажњом представи највише узлете српске духовности и све оно што чини традицију као наш највећи и трајни понос. Посебну пажњу, коју смо поставили себи као задатак, поклонићемо борби против беле куге, као највећем злу које нас је снашло, и подстицају укорењивања схватања о вишедетитним породицама као националој препознатљивости.

Свесни смо тежине тренутка у којем се као народ налазимо али и потребе да у том тренутку, који траје већ доста дуго, свако да свој пуни допринос да се „сложимо, умножимо и обожимо“, како нас је учио владика Николај Велимировић. А све што смо радили до сад учвршћује нас у уверењу да смо на правом путу и да је Глас Србије аутентични глас добронамерних људи и оне Србије чије време тек долази. Јер, током нашег у неким релацијама не тако дугог трајања, са историјске тачке гледиша, мењали су се системи, границе и људи на власт и око ње, а ми смо опстајавали. То је, ваљда, та формула наше уређивачке политике која се показала далековидом и делотворном, коју је покојни Радиша успоставио и које ћемо се држати и даље. А једина и најискренија жеља нам је да Глас Србије буде наш и ваш глас, односно глас свих нас за бољу, праведнију и срећнију земљу у којој живимо и намеравамо ту да останемо остављајући је својим потомцима чиста образа и са свешћу да смо учинили све што смо могли за њихову добробит.

Поводом двадесетосмог рођендана наше издавачке куће користим прилику да вас обавестима да смо установили новинарску награду за младе новинаре која ће се додељивати сваког 12. фебруара, а која ће носити име оснивача и дугогодишњег уредника Гласа Србије Радише Ковачевића. Награда ће се састојати од новчаног износа и повеље. Овим путем желим да се захвалим свим ауторима, академицима, новинарима, песницима и свим сарадницима који пишу за нас већ двадесет осам година. А надасве хвала вама, читаоцима и пријатељима, јер без вас и ваше подршке не бисмо ни постојали.

ЖЕНА ЛИДЕР СА МОРАВЕ

Проф. др Вера Петровић, директорка Високе школе електротехнике и рачунарства у Београду

Професор др Вера Петровић је на функцију директорке Високе школе електротехнике и рачунарства у Београду дошла после изузетних успеха у индустрији и високом школству, изабрана је за професора универзитета, а редовни је члан Међународне истраживачке академије наука и уметности (MIAUN).

Вера Петровић је рођена у Трстенику у којем је провела детињство и рану младост.

-Викенде смо, као извиђачи Одреда „Чајка“, проводили у природи, где су организована бројна извиђачка такмичења. Играла сам кошарку за КК „Прва петолетка“, а такмичили смо се у Српској лиги. Учествовала сам на радним акцијама – ОРА „Трстеник“, а и данас постоји шеталиште на левој страни Западне Мораве које су бригадири изградили. То су све била дивна дружења и огромно животно искуство.

Индустрија хидраулике и пнеуматике „Прва петолетка“ – ППТ је стипендирала студенте за потребе војне индустрије. Вера jе уписала Војнотехнички факултет у Загребу 1984. године, као њен стипендиста и на време врло успешно га завршила.

-Тамо сам наставила да играм кошарку за ЖКК „Техничар“ при факултету. Много се учило, радило даноноћно уз врло квалитетну наставу и велики број лабораторијских вежби, које су нас оспособиле за област електротехнике и аутоматике. На том, тада престижном факултету, било нас је из целе СФРЈ. Сем учења, наравно, било је и дружења која су се наставила и данас. Окупљамо се једном годишње. Следеће јубиларно, 25. oкупљање биће у Чачку. Спорт ме је увек испуњавао и вероватно сам то наследила од тате. Понекад и сада одиграм баскет, али скијање упражњавам непрекидно још од Гоча и Копаоника из седамдесетих година, али и рафтинг.

Вера се вратила у Трстеник и 1989. почела да ради у ППТ и остала до 1997. године.

-У ППТ – Наменска индустрија и Индустријска електроника, била сам у радном односу као самостални пројектант у развоју. Најважнији посао из тог времена био је рад на документацији пројекта подизања куполе на Храму Светог Саве у Београду. Бавила сам се научним и експерименталним истраживањима синтероване диелектричне керамике и објављивањем научних радова. Магистарски рад одбранила сам 2002. у Центру за мултидисиплинарне студије Универзитета у Београду, докторску тезу 2007. на Техничком факултету у Чачку, а све под менторством недавно преминулог aкадемика Момчила М. Ристића. Њему дугујем огромну захвалност на свему што ме је научио и несебично преносио своје знање и искуство. Из докторске дисертације настали су бројни научни радови објављени на конференцијама широм света.

У сталном радном односу у Вишој електротехничкој школи у Београду сам од 2. септембра 2002. године. За руководиоца смера Аутоматика постављена сам 2004.Била сам носилац пројеката изградње Лабораторијаза возила 1 и 2 и Лабораторије за Аутоматику. Увела сaм нове предмете из области управљања у реалном времену са најсавременијим лабораторијским вежбама. Сва данашња хардверска подршка овим вежбама су дипломски радови студената којима сам била ментор. У јануара 2008. изабрана сам за професора струковних студија за облас Електротехничко и рачунарско инжењерство, а у децембру 2007. сам изабрана у звање доцента за ужу научну област Информационе технологије на Академији за дипломатију и безбедност, где сам радила као хонорарни наставник. На АЛФА универзитету сам 2011. године изабрана у звање ванредног професора за ужу научну област Информационе технологије. Имам велики број објављених радова у међународним часописима, на међународним и домаћим конференцијама, 6 уџбеника и приручника и једну монографију.

Др Вера Петровић у другом мандату успешно води Високу школу струковних студија за електротехнику и рачунарство, која се доказала и на међународном нивоу као учесник пет међународних пројеката ERASMUS+. Уведен је нови студијски програм Еколошки инжењеринг уз помоћ пројекта ЕRASMUS+ Wamppp. Акредитоване су и мастер студије са три студијска програма и то Рачунарско инжењерство, Електротехничко инжењерство и Мултимедијално инжењерство (који је реализован кроз пројекат ERASMUS+ DBBT). Ови пројекти доносе новине у образовању, а успешно се реализују у пракси. Новине су и кратки програми студија и студирање уз рад, а опет као резултат пројекта ЕRASMUS+ PT&SCHE.Тренутно је актуелан рад на пројекту увођења дуалног образовања у високом образовању ЕRASMUS+ DualEdu, а од децембра креће најновији, пети пројекат ERASMUS+ Pro-VET, који за циљ има професионални развој наставника и примену најновијих трендова у Европи за стручно образовање уз европску праксу. Школа, коју ова жена успешно води, даје најатрактивнија знања и звања, а сви свршени студенти се врло брзо запошљавају.

Из средњошколске љубави настављене у Загребу Вера има двоје деце.Ћерка Стефана је завршила Међународну економију у Бечу, сада је на мастер студијама на ESCP у Паризу, а син Никола је успешни студент четврте године ЕТФ у Београду. Они су јој највећи понос и најјача подршка у животу. Кад нађе мало времена воли да оде до своје Западне Мораве и Трстеника. Од родитеља, који и после 55 година брака негују своју узајамну љубав и нане, која је у деведесет и четвртој години живота, много тога је понела за свој садашњи живот на обали Саве.

Живомир Миленковић

СЛУДЊИ ДАН КРАЉЕВА

ТЕК ИЗАШЛО ИЗ ШТАМПЕ

У издању све успешнијег издавача, Пресинга из Младеновца, ових дана је изашла из штампе нова књига српског и краљевачког песника Ивана Рајовића, под називом Слудњи дан Краљева. Још од своје прве књиге Пси ће владати светом, објављене 1982. год. у тада знаменитој едицији Пегаз, Књижевне омладине Србије, Рајовић, окарактерисан као песник егзистенцијалног непристајања и борац за праве вредности и место човека у уређеном систему вредности, не престаје да интригира и провоцира чула читалаца својим не ретко провокативним и бунтовнички разбарушеним стиховима. Чак и када је у питању само, рекло би се, безазлена и невина игра речима у синтагмама као што је и сам наслов, он не одустаје од своје филозофије и своје мисије добацујући је или потурајући читаоцу као горки лек са топлом чоколадом. Тако да се и ова књига, као и све претходне, може читати као ничим оптерећена песничка творевина, магија речи и њихових сучељавања, али и као својеврсни манифест и песнички апел. Та двојност, која се на крају своди на једно, разум пре свега, најaвљена је насловом и за ту прилику употребљеном новоствореном кованицом слудњи, која истовремено асоцира на један од најпознатијих библијских мотива, али и на психичко стање у којем се човечанство налази. Све то, опет вештом игром аутора, смештено је у град Краљево или се односи на оне који господаре нашим судбинама, од краљева дроге и алкохола до краљева индустријских концерна, трговинских ланаца до оних последњих и најбитнијих, финансијских краљева у сенци знане нам цивилизације који преко политичких пиона господаре светом. На читаоцу је да изабере.

Овом књигом Рајовић је можда достигао највиши домет свог песничког исказа, мада је свака његова књига истовремено и одговор на тренутак у којем настаје и тежња за свевременошћу, а за неке од њих би се могло рећи да делују и пророчански, што је својствено људима који успевају да сагледају околности, да наслуте механизме по којима се ствари дешавају и на основу тога предвиде оно што ће бити. А то је још једна димензија Рајовићеве поезије, до које долазимо накнадно, кад догађаји покажу да је песник био у праву. Ипак, остаје нам да се надамо и верујемо да је Слудњи дан само метафора или песничка игра у језику која ће остати на и међу корицама ове провокативне књиге са изузетно наглашеним циклусом емотивних (љубавних песама) које имају за циљ да покажу и другу, суштинску страну живота, као пандан злу, отимачини и надгорњавању, својеврсним украсима такозваног цивилизованог живота на прагу ере вештачке интелигенције.

У свом критичком осврту на ову књигу, песник Иван Новчић, између осталог, каже: “Збирка је прожета алегоријама и еуфемизмима, али и питањима на која песник често нема одговор, а и зашто би га имао, када он само слика девастацију простора на којем памти своје дечачке играрије, песничко и духовно сазревање, већ виђену борбу за коју смо мислили да је завршена, и истим очима сада гледа кртолу од града која трули без икаквог озбиљног отпора и бунта. У епицентру лудила, кога ова збирка песама сликовито приказује са најавом апокалиптичког удара, исијавају љубавне песме попут Данајка: дојку дајеш јешнима / док глуваре ртовима / паразита, као и у песми Зенит: јуче сам ти / у празну пунђицу уденуо / јато тотема малих лилихипа. Збирка је прожета прелестом муза и игром речи (пиано-пион), хумором: на тавану овас просејавам / творићу који је џокер ренесансе (Џокер ренесансе) и несвакидашњим персонификацијама којих је у овој збирци пуно: златне латице ражи / лелечу у нараменицама / ратних профитера (Kад ње нема).

Стилски веома вешто написана, са снажном имагинацијом, лексички бриљантно поткована, уз емоционални набој песника који се не мири са тишином (која се лудилу намеће као једина алтернатива и на коју још увек као друштво немамо одговор) нова књига Ивана Рајовића заслужује пажњу јавности и читалачке публике. У њој се епилог, или можда тренутни лек против епицентра лудила, наслућује последњом песмом (То сам хтео да кажем) у којој је песник самим насловом ставио језиво истиниту тачку на путовање по Слудњем дану Kраљева: Довољно је само запушити нос / стегнути срце / игнорисати желудачне контракције / и закорачити преко прага у нову димензију стварности.“

Књига се може набавити у краљевачкој књижари „Прозор“ у Улици Цара Душана 53-57 по цени од 400 динара.

Маја Ковачевић

IN MEMORIAM

РАДИША Ж. КОВАЧЕВИЋ
(1942–2019)

Прошло је четрдесет дана како отишао Радиша Ж. Ковачевић. Оставио је иза себе велики опус свог дугогодишњег стваралачког рада и прегалаштва у многим областима такозваног друштвенополитичког живота и неизбрисиву и трајну тугу у срцима оних који су га знали, поштовали и волели. Јер туга се подразумева у оваквим случајевима, нарочито кад оде неко ко нам је близу, ко је један од нас и неко ко нам је драг. А Радиша Ж. Ковачевић је био све то, наш суграђанин, пријатељ, комшија, супруг, родитељ и много тога још.

Детаљније „IN MEMORIAM“

Обновимо небеско у Селу Дубровско

Православно спортско друштво Света Србија и Црквени одбор храма Светог Великомученика Георгија у селу Дубровско приређује добротворно концертно вече под називом Србија се роди у суботу 23.03.2019. године од 19.00 часова, у свечаној сали Центра за културу и спорт Шумице, Устаничка улица бр. 125а у Београду.

Детаљније „Обновимо небеско у Селу Дубровско“

У Београду одржана трибина „Перспективе српско-руских односа“

Трибина је одржана поводом представљања књиге „Србија и Русија – аргументи за нову политику“ Владимира Кршљанина

У препуној великој сали Руског дома у Београду одржана је трибина под насловом „Перспективе српско-руских односа“, поводом изласка књиге „Србија и Русија – аргументи за нову политику“ Владимира Кршљанина, чији су издавачи Центар академске речи, Информатика и Међународна словенска академија из Москве.

Детаљније „У Београду одржана трибина „Перспективе српско-руских односа““