Ускоро нова књига Милана Богојевића: „Милунка Савић, – ордење и ожиљци“

Најављена почетком ове године као велики пројекат издавачке куће „Глас Србије“ књига „Милунка Савић, – ордење и ожиљци“, аутора Милана Богојевића коначно је дошла до последње фазе.

Објављивање књиге очекујемо током месеца септембра док промоцију књиге заказујемо за 62. међународни београдски сајам књига који ће се одржати од 22 до 29 октобра 2017.

Књига „Милунка Савић, – ордење и ожиљци“ је једним својим делом биографија, пропраћена великим бројем фотографија и веома интересантним докуменатима. Док у свом другом делу доноси изненађење читаоцима у виду кратких романсираних прича. Овим причама аутор попуњава историјске празнине из живота Милунке Савић на један начин који је био својствен за „војнике – писце“ из Великог рата: Станислава Кракова, Стевана Јаковљевића, Милана Шантића…

Читалац врло лако може да се стави на место главне јунакиње те упусти у заједничку ратну авантуру током којих може да омирише барут, чује пуцње, експлозије…

Издавачка кућа „Глас Србије“ посебно је захвална рецезентима књиге; књижевнику и редитељу Александру Диклићу, писцу бестселера „Београд вечити град“ и „100. Сенки над Београдом“, затим најперспетивнијем српском историчару Александру Гајићу као и књижевнику Антонију Ђурићу писцу култних књига „Солунци говоре“ , „Жене Солунци говоре“ и др.

Такође желимо да се захвалимо и лектору и уреднику књиге Сањи Томић.

Преносимо вам делове из рецензија.

Александар Диклић:

„Милан Богојевић је човек који се непогрешиво ставља у улогу Милункиног ордонанса, човека који је брани од заборава свих нас. Ова љубав и оданост, његов рад уздиже изнад књижевног хоризонта и ставља га у ред сопственог жанра, у смисао родољубиве литературе – без научних ограда. Историјска Милунка Савић заслужује овог аутора баш због његове жеље да јој приђе, опише и напослетку, одбрани од заборава.“

Александар Гајић:

„Аутор Милан Богојевић, кроз призму војника и имагинарног саборца са једном дубоком временском дистанцом, представио је живот најодликованије српске жене и веома питким речима дефинисао апсурд једног живота у српском друштву на чему би му позавидео и Албер Ками. Његов књижевни првенац – ”Атентат 1934”, представља сагледавање једног историјског догађаја у одређеном хронолошком и просторном контексту кроз анализу безбедносне организације и свих насталих пропуста. Управо, читајући оба дела, може се приметити апсолутна посвећеност Богојевића тематици и приступ који није чест и својствен у историографији, али исто тако представља новину и предност за историчаре и обичног читаоца, који свакако не би обратили пажњу на одређене околности, које је констатовао и приказао аутор Милан Богојевић. Наиме, Милан нам пружа могућност и уједно нам указује на разматрање различите перцепције посматрање једног момента, особе, догађаје у контексту историје. Он посматра Милунку као свог саборца, војника, колегу кога неће оставити на бојном пољу, а који такође је веома добро зна шта је Милунка учинила за њега, његову породицу, пријатеље, околину, народ.“ .

Последњи суд о књизи ће свакако дати читаоци а ми искрено верујемо да ће тај суд бити позитиван на обострано задовољство.

На крају овог текст желимо да се захвалимо аутору књиге господину Милану Богојевић који је одабрао нашу издавачку кућу и да пренесемо његове речи које су нас посебно дирнуле:

„Заиста сам срећан због договорене сарадње са издавачком кућом „Глас Србије“, верујем да ћемо овом књигом успети да приближимо Милунку Савић српском народу.

Милунка Савић није била само велики херој већ је била предана мајка и велики хуманиста. Она је, веровали или не, одшколовала више од тридесеторо туђе, махом сиромашне, деце из свог родног краја и то са веома скромним примањима. Такође је интересантан податак да је Милунка поред своје биолошке ћерке Милене усвојила још две ћерке…

Управо ту сам ја нашао неку врсту везе и симболике између издавача Маје Ковачевић, која је мајка једанаесторо деце, и Милунке Савић. Чврсто верујем да би се и Милунка сложила са мном…

На крају је неопходно да споменем да сам се одрекао ауторског хонорара од књиге јер у супротном све ово што сам већ рекао не би имало смисла…“

 

Маја Ковачевић

Директор издавачке куће „Глас Србије“