СУДАР ЦИВИЛИЗАЦИЈА

ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ЖИВКОВИЋ, ФИЛОСОФ О РАЗВОЈУ ФИЛОЗОФСКЕ МИСЛИ

Тешко је отети се утиску да се човечанство не налази пред фундаменталним  изазовом а да, истовремено, не осећа, нити чини одговарајуће мере којимa би се спречило да завлада једна трансхуманистичка цивилизација која би уништила све што може личити на  еру хуманизма, као великог цивилизацијског покрета који сe прво појавио у облику нововековне философије, посебно у идејaма  Волтера, Хобса и Русоа, a затим и Велике Француске ревоцуције. Идеје: егалите, фратерните и либерте су били водeћи принципи свих грађанских револуција које су у центар  друштвених промена ставиле природно право  сваког човека да буде слободно биће. Вековима су те идеје биле у фундаменту остваривања идеје хуманизма, све до екстремног облика које се оличавао у антропоцентризму. Свест о природним правима  на слободан живот, заштићем законима којима се ограничава свака самовоља и владавина богатих, је била центар свих покрета  који су тежили ка слободи, правди и достојанству сваког човека.

Међутим, данас није престрого упоредити савременог човека са познатом Хеленском причом о „свињској философији“. То значи да истинска, велика људска мудрост, која се назива философијом, није увек имала мудросни садржај. Уосталом, није тешко увидети да се под „философијом“ подразумева толико различитог садржаја да се не може пронаћи никаква логичка веза међу њима. Нема ни једне друге  науке, мада је философија више од сваке науке, која користи све врсте истина до којих долази свака наука, јер без истине нема философије,  која располаже са толиком количином разлика и противуречности  да се може помислити да философији и није стало до истине. То је најпогрешније поимање суштине философије  које постаје велика шанса да се  најглупља, бесмислена мисао може прогласити философијом. Таквих философа има свака средина на претек.
Међутим, појам „свињска философија“ није  само „философија“ свиње, него је особина многих људи. У чему се састоји та заједничка одлика свиња и људи? Да човек има многе заједничке особине са другим животињама не треба посебно доказивати. То показује свакодневни живот. Није редак случај да би човек својим дивљачким понашањем,  могао да постиди и најдивљију животињу, као што би могао племенитим и стваралачким радом да се приближи Божанској моћи. У том огромном распону могућности, одвија се живот човека.
Веза између људи и животиња успостављена је самом појавом човека и она непрестано траје. Оно што веома присно повезује свиње и људе, јесте невероватно исти начин понашања у најтежим ситуацијама. Наиме, свиња зна боље од човека уживати све док се добро храни, док подиже младе, док се ваља у прашини и блату, док јури по дворишту и тако даље. Она нема појма да јој све те благодети приноси човек само да би је, једног погодног дана, заклао и од ње добио месо, сланину и друге потребе за свој живот. То свиња дозна тек онда када је ухвати човек са ножем у руци и почне да је коље. Тада она вришти, отима се, покушава да се спаси али јој спаса нема. Огроман број људи се исто понаша. Све док не осећају опасност за свој живот, знају да уживају на разне начине и не хају за оним што им се спрема. Тек кад зло, у лику другог човека, закуца на њихова врата, бивају свесни опасности. Чак и када гледају како зло уништава комшије, рођаке, друге људе, њихову имовину, верује да се то њиха не тиче и стога не предузимају никакве спасоносне кораке. Зато огромна маса људи, са невероватном лакоћом, бива предмет зла. Догађа се да и када знају да  ће им зло бити убрзо нането, па чак и живот уништен, послушно раде оно што им зло наређује, укључујући и копање властитог гроба. Милиони људи су се тако понашали не само током ратова него и у миру. Готово уживају док се зло догађа неком другом, не верујући да ће и они доћи на ред. Такво понашање људи је идеално за  ефикасно деловања зла. Зато је умни Платон  још у петом веку пре нове ере рекао да „зло не чине само они људи који га непосредно чине или планирају да чине, него и они који га мирно подносе. Они су заједно учесници чињења зла“.
Дакле, људска наивност иде дотле да помаже, на многе начине, деловању зла и злих људи и тиме се објашњава зашто има огромна количина зла у људском роду и зашто не постоји ефикасан начин борбе против зла.
Поред тога, зло има способност да се прикрива, камуфлира, приказује као највеће добро, да неосетно улази у људску свест и живот, да „наговара“ људе на чињење зла, да их одвраћа од добра. Још ако се томе дода проста чињеница да је потребан велики напор духа и тела да се неко добро учини а да зло не тражи такав напор, онда се лако може разумети зашто прихватају зло многи људи који су му се некад одупирали. Довољно је да зло понуди корист од чињења зла, да не тражи велико ангажовање, да вешто избегава сваки облик санкције, па да постане опште прихваћен начин понашања. Још ако актери зла постану људи на положајима, у власти, разни идоли, имућници, угледници, они који пуне новине  и телевизијске екране, армија младих, неискусних, необразованих, склоних лаком животу, постаје највећа снага деловања зла.
Борба између зла и добра, правде и неправде, слободе и подчињавања, морала и неморала, рада и нерада, постоји одувек, са веома различитом шансом на победу. Оно што је у свим временим било исто јесте да се борба зла против добра, увек називала већим добром не само од зла него и од  датог добра.
Нове армије бораца за нови светски поредак, било да нуде револуције или мирну промену власти, наступају са идеологијом  највећег добра, па и када носе највеће зло. „Свињска филозофија“ народних маса им омогућава да тако наступају и они то вешто користе. Зато је Аристотел тврдио да су „демагози највећи непријатељи народа“ а демагози су сви они који лажу, коју нуде највеће добро, највећу правду и слободу а иза тога столују само огромна жеља за влашћу.
Двадесети век је можда јединствен у људској историји управо по борби између добра и зла. У њему су се појавиле најхуманије идеје али и идеје најекстремнијег нацизма и фашизма, разних идеологија које су тај век учиниле веком смрти милиона људи, разорених домова, распада држава али и стварања нових империја, демонстарцијом силе, све до употребе атомског оружја. Никада, у име слободе, правде и бољег живота, није учињено толико зла. Крајњи  резултат тих процеса јесте глобализација света и свестског поретка којим се остварује идеја  козмополитске империје.
Да би се свет ослободио империјалних амбиција и светских ратова, прво су створене Уједињене нације са идејом да се спрече нови светски сукоби и катаклизме, затим је  усвојена „Повеља  мира“ и мирног решавања проблема и конфликата у свету. Чињени су напори да Двадесети век означи крај владавине зла. Међутим, као што су атомске бомбе САД на Хирошиму и Нагасаки означиле снагу победника и основни начин победе „западне демократије“, тако су ставиле до знања свима да се појавила нова свестка сила, прво у наоружању а онда и у другим областима. То је подстакло многе друге да се лате истог метода рада, па је одмах после завршетка Другог свестког рата настао такозвани „хладни рат“, често суровији и прљавији од  ,,оружаног рата“. Настало је такмичење ко ће се више и боље наоружати, ко ће успоставити нову  империју, ко ће поделити плен победе и означити своју владавину за следећих сто година. Симбол те жеље је била концепција ,,Новог светског поретка“ или такозване ,,глобализације“. Она је означила идеје и планове новог господара света, који  ће свим средствима довести ,,у ред“ све народе и земље по мери своје Прокрустрове постеље, да ће успоставити тоталну владавину на свим тачкама земљине лопте. Комбиновањем разних средстава: војних и политичких, економских и културних, информационих система пропаганде као најбољим начином за- глупљивања народа, наметањем једног језика, једне технологије, тоталне контроле живота народа, поништавањем свих разлика, ствара се један, једнинствен светски поредак.  Да би се тај процес убрзао, формиране су моћне војно – информативне снаге, развијен је систем обавештавања до перфекције, улаже се у најмодерније  наоружање, ограничава се слобода и суверенитет једних а стварају се мале, патуљасте државе тотално зависне од моћних, шири се мрежа свеобухватне информатике по укусу центара моћи. Милиони људи то не осећају, немају слух да препознају велико зло, без имало критичке, властите свести, упадају у замку велике пропаганде и невероватно послушно  извршавају све што долази од „најнапреднијих сила“, постајући неми робови новог светског поретка. И не само то. Са неком чудноватом психологијом усхићења, победе, самозаборава, хрле у недра нове цивилизације, дубоко верујући да је коначно дошао великки дан личне слободе која се дефинише као могућност да свак ради што хоће и да све што ради проглашава највећим, савременим вредностима. Није редак случај да понизно моле ту трансхуманистичку цувлизацију да се нађу у њеном загрљају, да одбаце и забораве све  што су њихови очеви и дедови чинило, све националне и регионалне посебитости, понашајући се попут стада којег води један ован, како би рекао Ниче.
Све то скупа води ка тоталној дехуманизацији човека и људског рода, ка успостављању нове цивилзације у којој ће апсолутну владавину имати војна сила, политчка моћ, право јачега и економски калкил. Ако се томе дода модерна технолошка ,,револуција“ и савремени информациони системи који суверено служе тим силама глобализација, онда нема сумње да се налазимо у двадесет првом веку пред сударом две цивилизације: једне хуманистичке, која је вековима настајала али се није никад до краја остварила, која и данас настоји не само да сачува бригу о човеку као највећој вредности; и другој, која природног човека види све више као потрошача, као број, као бића са многим физичким и умним недостацима, дакле као  појаву коју би требала  из корена променити или уништити. Отуда  долази до појава да човек нема  вредности, или да вреди мање од било кјоје друге животиње или појаве, да га треба генетски, биолошки и духовно толико преобликовати како би постао сигуран послушник идеја, културе, језика,  вредности, понашања, које инаугуришу центри новог светског поретка.
Није само техничка и технолошка индустрија стављена у службу трансхуманистичке цивилизације. Томе служи модерна медицина, фармацеутска индусрија, индустрија пропаганде нове културе понашања, индустрија кича као највећих вредносних оријентација, нови систем образовања назван „радионице и игрице“. Светске вести арогантно бришу сваки увид  у посебно и појединачно, у сам живот и блиске  сараднике. То више није предмет ни телевизије, ни новина, осим ако се не може претворити у скандал. Негативни јунаци  постају најпознатије личности а разних „фарми и великог брата“, показујући модел живота у који ће ускоро бити стављени, као у тор, сви људи који живе на периферији моћи нове цивлизације.
Језик те нове цивилизације  све чини да потпуно промени стварни, етимолошки садржај и значење речи. Исте речи означавају нешто сасвим друго. Тако се вешто камуфлира зло као добро, као развитак и напредовање, као прогрес у свет раја. И та ми мимикрија од лексика, веома добро пролази. Људи говоре истим језком а нико никога не разуме. Релативизам појмова је достигао врхунац. Још ако се том „народном“ језику додају нове речи из сфере „савремене економије, технике и политике“, неразумевање онога што се ради и што се планира, омогучава да мали број планера зна о чему се ради.
Истински ствараоци, велике  вредности, дивни примери хуманизма, солидарности, међусобне помоћи, губе битку са категоријама користи, безмерног уживања, богаћења на све начине, испољавања  најгорих порива које човек не само слободно показује, већ их проглашава и својим поносом. Оно што треба лечити, што треба васпитати, чему треба помоћи, постаје идеал који се јавно демострира као модерна демократија и слобода, као врлина и вредност коју би сви други људи требали да испољавају.
Све се више људи „малих  народа“ осећају као жртве „великих“, што подсећа на закон џунгле у коме је право јачега закон живота.
„Мали народи“ могу само мало играти и певати, бавити се спортом и екологијом, али и научити да говоре и да слушају и уче само оно што им се стави на трпезу. Насилничка култура стратега глобализација, настоји да сведе на музејску вредности све различите културе, образовања, понашања, да поништи све вредносне системе у име једног. Арогантност иде дотле да отворено захтева да волимо насилника, да хвалимо и одобравамо свако његово насиље, да му се дивимо, да са осмехом примамо све што нам нуди у облику заповести. Цинизам је ступио на историјску сцену као највећа мудрост политике и дипломатије а понизност као највећа врлина малих људи који још само у послушној политици виде своју шансу.
Чак се и модерна демократија претворила у систем правила понашања које не познаје одговорност, савест, националну свест, државнички статус, у којој мафија и разни моћници, имју сва права, зидајући свој углед заштићености. Све је претворено у циркус, мимикрију правде и слободе, у систем поништавања људског достојанства.
Нема сумње да, такозване међународне организације као што су Уједињене нације или Савет безбедности, немају никакву моћ, нити значај, да су козметика за владавину неколико земаља или можда само једне, па би се могло поставити питање: да није наступило доба владавине највеће империје коју је свет икада познавао? Свет више није ливада са безброј цветова, није оаза слободе и правде, у њему истина нема значаја а све мања група људи од интегритета, стваралачке моћи и хуманистичких опредељења, негде у тајности се нада поновном оживљавању велике хуманистичке цивилизације. Без ње будућност може само бити још гора него што је икада била.
Дакле,  налазимо се сигурно  у простору судара две цивилизације. Што пре будемо свесни те појаве, можемо избећи нове апокалиптичке процесе који ће довести у питање не само постојање самог човека, него и наше планете. Међупланетарни ратови су одавно почели. Води се жестока борба и око  морских површина. Сваки педаљ земље је у питању. Постала је васиона, небо, космос мали за велике империјалне планове а човек ћути, подноси и тражи мало баруштине да би уживао. Бесомучно бомбардовање Србије и српског народа у бишој Југославији, страдање становника Вијетнама и Африке, разни системи изолације и ембарга, владавина такозваних мултинационалних компанија и банака, велике економске кризе које су у суштини намерно изазиване од стране моћних и богатих, да би се оправдала све веће сиромаштво и немоћ милиона народа, је драстично сурово показало да је философија моћника философија зла са „анђеоским осмехом“, без савести и свести. Када се злочини праве уз осмех, са уживањем, са осећањем победе, онда се из корена мењају све виталне вредности живота, Нови човек је громогласно најавио свој поход и неће презати ни од чега док цео свет не претвори у оазу своје среће и моћи. Проблем више није његова свест и савест. Проблем је човек који не пристаје да буде роб, да понизно чисти туђе ђубре испред својих врата. Што притисак, ароганција зла буде већа, више ће расти отпор. Можда ће се многи људи у свету присетити оне чувене Доситеје поруке „Востани Сербије“. У име понижених али свесних величине и природе зла, које нам у обланди добра нуди глобализација, дижем овај глас, у нади да га пустиња  индиферентности  и немоћи неће прогутати. Хоћу да верујем да ће добро победити зло, правда неправду, слобода ропство, а хуманизам насиље и ароганцију моћних.