СТОПАМА ПРАПОЧЕТАКА НАШЕ ПИСМЕНОСТИ И КЊИЖЕВНОСТИ

СРПСКА ПИСМЕНОСТ ПРИЈЕ КЊИЖЕВНОГА СТВАРАЊА СВЕТОГА САВЕ

Књижевно стварање Светог Савер представља, нема сумње, прави почетак српске књижевности. Али, оно што претходи књижевности а што, можда и није књижевност у пуноме смислу ријечи, а било га је код наших старих предака до времена Светога Саве, то је – писменост. Она овдје представља предмет наше обраде. Прије свега, треба да будемо начисто шта све улази у српску писменост. Кад је почела колонизација Балкана од стране словенских етномаса дошло је и до њихова додира са културном Византијом – државом која је била еминентно хришћанска. Она није с њима ратовала него је покушала са мисионарским наступањима и дипломатским мисијама. Византијски цар Константин Порфирогениг (или Порфирородни, то јест рођени у Порфирији) биљежи да су Срби и Хрвати, као племена дошли на Балкан послије 626. године и запосједали пределе између других словенских племена приспјелих на Балкан нешто раније. Иначе, Словени су били људи доброћудни, вични свирању на инструментима (гусле, по некима врста гитаре) и пјевали су пјесме уз те мелодије.

 

Рађање словенске азбуке

Прошло је дуго времена од тих првих додира старих словенских становника који су запосјели Балкан, а хришћанство као да није ухватило јака коријена. Зато је дошло до новога подухвата њиховог покрштавања – овога пута иницијатива полази од стране Словена, али не балканских него великоморавских. Наиме, у Цариград је дошла мисија из Велике Моравске, и њени представници су изложили жељу моравскога кнеза Растислава да моравски Словени хоће хришћанску науку, али на своме, словенском језику, јер они ништа не разумеју њемачке свештенике који им приповиједају на латинском језику. Избор је пао на браћу Солунце, Кирила и Методија који су се већ истакли у својим ранијим сличним мисијама, а били су познати и по учености. Усто су, још из времена раде младости, знали словенски језик којим су говорили они Словени који су настањивали ближу околину Солуна. Тај језик тада није имао ни речника ни граматике, нити било каквих норми – али је на њему стварано (словенска митологија, поезија и сл.). Цар Михаило и патријарх Фотије су сматрали да нема погоднијих лица за овај деликатни и одговорни посао од њих двојице. Они су извршили потрене припреме: Кирило, изразити лингвистички геније, професор филозофије на Универзитету у Цариграду и патријаршијски библиотекар (то је онда одговарао, више, звању генералног секретара) и Методије, десетак година старији, спочетка официр у области Стримона (данашња Струмица), а онда монах и игуман Полихронијева манастира у Витинији, на брду Олимпу – одабирају текстове, састављају словенску азбуку и преводе одабране саставе. То су били текстови за литургијске намјене: Симбол вјере, молитве и обреди, а  из Светога писма одломци који су били потребни за богослужбене чинове. Тако су из Цариграда, отишли у Моравску концем маја или почетком јуна 863. године, пошто су отпразновали празник престонице – обнављање Цариграда 24 (11) маја. Пут их је водио преко њихова завичајног Солуна – другога града Цариграда; па преко Софије, Београда и даље – у срце Европе. Послије кратких успеха, они су наишли на велика ометања и препреке, Ишли у Рим да се правдају папи, јер је то вријеме које претходи цијепању Цркве на Источну (православну) и Западну (римокатоличку) половину. Успут су имали невоље свакојаке, али је у Риму папа саслушао, преко свога библиотекара Атанасија, њихове исказе и благословио њихов посао. Тако је словенски језик ушао у европско подручје као нови језик хришћанске мисије. Ту, у Риму, Константин се разболи и умре; би сахрањен у грчком манастиру. Пред саму смрт прими велики монашки завијет и ново име – Кирило; до тада се звао Константин. Тада је био у 42. години живота.

Велики покрет хришћанске мисије

Из Рима се Методије вратио, али није могао ићи чак у Моравску, него је био епископ у Панонији, са сједиштем у граду Мурси (данашњи Осијек). Његових је ученика било с њим доста; многи су били остали у Моравској и радили свој посао. Али, и тамо су наишла нова искушења, па су се они повукли на југ. Методије је отишао у Цариград, ради регулисања свог статуса и права мисије, али је притисак из Моравске прешао на Панонију, па су се његови ученици повукли још јужније – док се нијесу, коначно, зауставили у данашњој Бугарској и Македонији, највише око Охрида. Његових ученика није било на десетине, него на стотине, па и хиљаде. То је био један велики покрет, пун одушевљења и прегалаштва. Оставио је за собом читаву епоху. Све ово о чему гоцорим припада општесловенској писмености и култури, духовности уопште, па ће из тога великога сплета да се временом, издвајају поједине словенске књижевности, према народима који их његују. А словенски народи у тим раним временима као и њихове државе које ће ускоро почети да оснивају, били су практично, племена. Међу њима је постојала разлика у говору, можда мања него данас међу дијалектима једног истог народа односно језика. Сви су држали писмо свога учитеља Кирила, глагољицу, али су је, због њене сложености, већ ученици прве генерације поједноставили и прозвали то ново писмо именом свога учитеља Кирила – Кирилицом или, касније, ћирилицом. Спочетка су оба писма била у употреби, али је доцније почело да преовлађује млађе, јер је било једноставније и као такво лакше за писање. Ово писмо и данас је уз извјесне адаптације, у употреби код свих источних и већине јужних Словена – док западни словенски народи као и неки од јужних, употребљавају данас латиницу.

Збирке богослужбених текстова

Из ове опште словенске културе и духовне подлоге – речено језиком Достојевскога – вуку своје животне сокове све словенске књижевности и њихови језици. А, да ли је старији језик или књижевност, велико је питање. Тако је то код свих народа, односно у свим културама, па и у словенским. У овом периоду је карактеристично да су настављена превођења која су започели словенски апостоли Кирило и Методије. Текстови Светога писма и Старога и Новог завјета превођени су по потреби – односно, зависно од богослужених чинова и од празничнога распореда одломака за литургијску употребу. Тек ће касније, временом, да се преводилачки посао наставља и потпуњава док се не комплетира цио библијски текст цариградске традиције. А онда дођу старозавјетна „четнија“, то јест одломци за читање на богослужењу, па друга литература, поучна житијска и слична, у разним изборима и збиркама. Настају, свакако, и редакцијске разлике – некад у превођењу, а некад у преписивању. Оне сасвим одређене већ воде према будућим језицима и књижевностима. Преводиоци тих тексова су, свакако, били Словени; у случају који нас интересује – Срби. А редактори зборника су, у већини случајева, били грчки духовници. Сигурно је да су, у већини случајева, преводиоцима нуђени већ готови грчки зборници житијске, моралне, поучне и друге сличне лектире, а некад су, можда састављани и нови – типично антологијским начином. Грчки духовници нијесу знали језик наших предака или су само понешто знали од њега, али су зато наши стари преци, односно њихови одређени представници, бивали у заједници са Грцима и учили код њих – све, почев од духовног живота, преко језика којим се изражавају  доживљаји, искуства и друго, па преко упознавања текстова – све до самих преводилачких захвата.

Псалтир на централном месту

Из библијских текстова је многа књижевна облика ушла у византијскум а из ове у нашу стару књижевност. Од библијских књига је посебно био у употреб Псалтир – књига типично пјесничка и поучна, чији су текстови веома заступљени у богослужењу. Ријетко је наћи богослужбени чин без псалмскога текста или у цјелини или појединога његовог одломка. У библијским текстовима еминентно умјетничким, имамобогатство средстава пјесничкога изражавања. Поред осталих, имамо и библијске паралелизме – одлику типично библијску, нарочито заступљеним у поучним књигама неђу којима Псалтир заузима централно мјесто. Овај књижевни манир састоји се у томе што имамо достиховне, поређане један иза другога у низу. Сваки пар стихова односно један дистих, има једну мисао, али један пут исказану на један, а други пут на други начин – потпуно другачијим ријечима. То је можда био и књижевни украс, али је његова улога била сазнајна: да читалац или слушалац не би пао под утицај састава стиха и понављао га као формулу, не улазећи у његов смисао и поруку. Зато је  та мисао одмах у наставку, у следећем стиху, исказивана на други начин и у њен смисао завиривано је под другим углом. Значи, циљ је био ући у смисао, а функција тога начина казивања није остајала само на познавању него је уводила кроз застор ријечи дубоко у смисао казанога. То је у Византији сажето у таутологију (празан ход ријечи, понављање истих ријечи). То није имало функцију само да омогући улажење у дубљи смисао: требало је да се проникне подручје практичнога знања и слушања (грчко епистими словенско знаније), и да се „провали” у његове дубине (грчко гносис, или словенско вједјеније). Дакле, и код старих Јевреја и код средњовековних Грка ова књижевна одлика има гносеолошки смисао; то ће и код наших старих предака – Словена, и исто тако Србе.

Неминовне манастирске школе

Колики је и какав био опус те старе словенске књиге каква је и колика богатства имао њен књижевни фонд – ми данас не знамо. Постојале су велике невоље, почев од ратних и стихијских, и рукописи су употребом и разним несрећама уништавани; истина, они су и преписивали, прављени су нови преводи, али – настојање је било веће. Није никако могуће замислити богослужење словенско на словенском језику који народ разумије, а без словенских књига. Исто тако, није могуће замислити поуке хришћанске из етике, духовности, обредословља и другога а без словенских књига – зборника текстова који су стално превођени, све нови и нови, и преписивачком техником умножавани. Многе цркве су исликане и бројне иконе урађене – некад руком грчкога мајстора, некад руком српскога његовог ученика али је, сигурно је, сигнатуре на њима увијек писао Србин. У нас је било и школа. Свакако су бројем предњачиле манастирске. Није могло бити манастира који има ђака – искушеника а да га духовник не учи књизи, ако је овај био имало способан.