СРПСКИ РОД ЦРНОГОРАЦА

АКАДЕМИК ПРОФ. ДР ПЕТАР ВЛАХОВИЋ (1927), етнолог и биофизички и етнички антрополог, професор је Универзитета у Београду. Био је и директор Етнолошког института Српске академије наука и уметности. Међу његовим научним делима су и »Етнологија народа Југославије«, »Погледи у антропологију«, »Народи и етничке заједнице« и »У вртлогу живота« (прилог историјској и етничкој антропологији).

СРПСКИ РОД ЦРНОГОРАЦА

О Црној Гори и њеној етничкој историји постоји веома обимна литература неједнаке научне вредности и различитог времена постанка. Реч је о једном питању – српском роду Црногораца – које је непотребно исполитизовано и често довођено до апсурда од стране »етногенетичара«, од којих неки за то нису имали ни стручну ни моралну спрему, а неки су се огрешили о основна људска и морална начела.

 

ПРВО СРПСКО ПЛЕМЕНСКО ПРЕБИРАЊЕ

Циљ овог саопштења је да, на основу литературе којој се може поклањати поверење (Ћирковић, Ћоровић, Чубриловић, Графенауер, Ђерић, Вујовић, Вукчевић, Влаховић и други), укаже на континуитет етничког опредељења Црногораца и обликовање српског етничког бића Црногораца у простору и времену. За саопштење су коришћени текстови напред поменутих научника с намером да се укаже на име, територију, племенску структуру, улогу цркве, нека знамења (симболе) и одраз етничке свести у усменом народном стваралаштву Црне Горе.

Име Срби спада у стара словенска племенска имена. О томе сведоче трагови у Полабљу, Великопољској и Поморју. Код Срба на Балканском полуострву била је још средином Х века жива свест о везама са Србима на северу у некадашњој Прадомовини словенској. Тако је и до ученог висантијског цара Константина VII Порфирогенита (913 – 959) и његовог интелектуалног круга допрло предање да је Србе, из њихове старе постојбине »Беле Србије«, довео у време Цара Ираклија (610 – 640) један од синова владара »некрштених Срба«.

Име српско помиње се код нас од 822. Тада је забележено да је посавски владалац Људевит, када је против њега кренула франачка војска из Италије, побегао из града Сиска »к Србима, за који народ кажу да живе у великом дијелу Далмације«.

Један век касније Србе Порфирогенит описује као господаре и становнике подручја од Раса све до Пливе и Цетине. Тада су се, по Порфирогениту, усталили у областима које су средином Х века важиле као српске, а пружале су се од реке Цетине до реке Ибра и Боке Которске. У областима су живели Неретљани, Захумљани, Травуњани, Конављани, који се рачунају у Србе, али и Срби у ужем смислу, чија земља се зове »Крштена Србија«.

Појава двојаког обележавања досељених Словена – уским племенским именом, које потиче од тла на ком су настањени и ширим старим племенским именом – могуће је објаснити на два начина. Ако се прихвати да је читава пространа област, заиста, веома рано насељена језгром које је носило српско племенско име, појаву територијалних имена (Неретљани, Захумљани, Травуњани и други) требало би припасти стварању уских политичких оквира, кнежевина које су познате из поменутог Пофирогенитовог списа. Не може се, међутим, одбацити ни друга могућност – да ова имена потичу из првог таласа насељавања и одговарају именима Струмљана, Тимочана и других на другим странама. Име Срби би, у овом случају, било ограничено на ову област која је средином Х века важила као »Крштена Србија«, а отуда би се, захваљујући политичким везама, проширило на остале крајеве.

Порфирогенит под српским именом обухвата сва племена која су ушла у састав Часлављеве државе. Реч је о Босанцима, Рашанима, Требињцима, Конављанима, Дукљанима, Захумцима и Неретљанима. Под Чаславом се, дакле, врши прво српско племенско прибирање у нашој прошлости и то, очигледно, као реакција на Бугарску освајачку политику Симеуновог времена. Истовремено, за Часлављеву државу се средином Х века први пут употребљава назив Србија.

ГЕОГРАФСКО ОГРАНИЧАВАЊЕ И РАЗГРАНИЧАВАЊЕ

Територија српског етничког простора одређује се на основу вести Константина Порфирогенита из средине Х столећа и вести Дукљанске хронике из ХII века. На основу ових извора може се дати сигурнија географска подела наших области од Х до ХII столећа. Граница између Срба и Хрвата, средином Х века, била је на рекама Цетини и Пливи. Од Цетине је почињало подручје Неретљана, чувених гусара, које је Порфирогенит помињао као потомке »некрштених Срба«. На Неретви је почињала Захумска архонтија. Требињска архонтија, која је почињала код Котора, онда је имала целу леву обалу Боке и Конавље. Допирала је до Дубровника а на север до Гацка. Дукља, која се од Х столећа све чешће назива Зета, хватала је од византијског Драчког темата, од Бара до Травуније. На западу је од Скадарског језера и самог Скадра ишла граница Зетом до Пливе. По дукљанину, у овај оквир улазе градови: Лушка, Подлужје, Кучево – Кчево – Чево, са Будвом, Коплик, Облик, Папратна (између Бара и Улциња), Црмница, Грбаљ. Дукљанин спомиње и област Подгорје са жупанијама: Оногошт, Морача, Комарница, Пива, језеро, Тушина, Гусиње, Ком, Дабар, Неретва и Рама. У Хумској области је, у ХII веку, кнез Мирослав подигао свој манастир Светог Петра и Павла, у коме се од средине ХIII столећа налазило средиште Хумске епархије.

Средином Х века, као што је речено, под Чаславом се врши прво српско племенско пребирање. Часлав је успео да ојача своју власт и Србију, уз помоћ Константина Порфирогенита, који у свом делу »О управљању државом« (»De administrando imperio«) под српским именом обухвата данашњу Босну до Пливе, Цетине и Лијевна на западу. На истоку је српска граница (према Византији) допирала до Раса, према северу до Рудника, а можда и Саве. На основу тога Порфирогенит у обим Часлављеве државе, под српским именом, помиње Босанце, Рашане, Требињце, Конављане, Дукљане, Захумце и Неретљане. Ово уочава и Б. Графенауер који с подацима наводи да је Србија од средине ХI столећа трајно, у заједничкој државној организацији, обједињавала Рашку, Дукљу и Травунију, а повремено и Захумље, Босну и Неретљанску кнежевину. Тржиште развоја је, само у ХI веку, било у Дукљи, док се већ ХII столећа поново преноси у Рашку (некадашњу Србију) одакле ће почети да се шири према поморављу, Дунаву и Македонији.

БУЈАЊЕ ПЛЕМЕНСКОГ ЖИВОТА

Племена су у етничкој структури Срба имала значајну улогу. Нека од тих племена су својим називима потиснула имена ранијих области. Уместо жупе Врсиње, Оногошт или Папратно јављају се Зупци, Никшићи, Мркојевићи. Честе су и измене родова у племенима. Предања донекле памте те везе, али их мешају и претварају у легенду. Памте се читави низови родова из неке старе породице. У Неретљанској краљевини, на пример, живело је племе Качићи. Грци га, чак, зову »народ« чији траг иде далеко. Од њега потичу историјски аутентични Миошићи, Жарковићи, Андријашевићи, Сипићи, Петковићи, Бартуловићи и други.

У Требињској области моћно је било братство Љубубратића, које се помиње у ХIV веку. Од ХV столећа наводи се пет линија тога рода међу којима су Љубишићи, Медвједовићи, Дабиживовићи, Добрушковићи. У Попову се у ХIV веку спомињу Николићи који се гранају на Вукосалиће, Богишиће, Гргуревиће. Црногорска династија Петровићи, на пример, изводи своје порекло од неке босанске лозе која је преко Никшића и Бањана стигла под Ловћен: Као родоначелници њиховог братства означавају се два брата: Рајић од кога су Радоњићи, Жутковићи и остали, и Херак од кога су сами Петровићи, Поповићи, Кустудије и неки други.

Племенски живот, са много старих традиција и врло живим старим везама, и данас је очуван у Црној Гори у Катунској нахији, на пример, постоје велике племенске области Цетињана, Његуша, Ћеклића, Бајица, Цуца, Озринића, Пјешиваца, Загарача, Кочана. Цетињани имају ужа племена: Бајица, Румце, Доњокрајце, Јабучане, Очиниће, Угње, Бјелоше. У бајицама су братства: Мартиновића, Бориловића, Томановића, Вуксановића, Милошевића, Батрићевића и других. Овако се деле и остале племенске групе које су међусобно чврсто повезане крвљу и наслеђеном традицијом која их, када је била у питању племенска част, држи заједно као једног човека и строго чува престиж заједнице. Једино Љешанска нахија у Црној Гори нема поделу на племена. Вероватно стога што се, услед турске најезде, старо становништво растурило а с њиме и племенско наслеђе. Иначе, трагова племенског уређења има и у брдовитој источној Херцеговини, која улази у оквир Црне Горе.

Занимљиво је да многа црногорска племена изводе своје порекло од неког стварног или имагинарног претка, често се у томе везују са основом, или без ње, за Немањиће и косовске јунаке.

ЕТНИЧКО ОБЕЛЕЖЈЕ ЦРНОГОРАЦА – СРБИ

Етничку свест Црногораца јасно и прегледно је изложио Димо Вујовић у својој књизи »Прилози изучавању црногорског националног питања« (Никшић 1987). Документи сведоче да су Црногорци, по свом пореклу и припадности, у свим периодима своје историје били и остали Срби. Византијски извори веома често становнике Дукље, односно Зете, описују као Србе, употребљавајући термин »Србин« искључиво као етничко обележје. У називу становништва Црне Горе увек је постојала једна константа која се, уопште, без обзира на историјске мене и историјске творевине није мењала од досељавања Словена. А то су њихово етничко име Срби и њихов језик Српски. И када су се звали и исказивали Дукљани, а потом Зећани и најзад Црногорци (а неки делови за извесно време још и Брђани и Херцеговци), њих су увек, поред тих имена, звали још једним заједничким именом – Срби, као што су се и ови сами исказивали.

Повеља краља Милутина манастиру Светог Николе на Врањини рецимо, сведочи да је термин Србин употребљен искључиво у етничком смислу. То из текста који је 1979. објавио И. Јастребов недвосмислено произилази: »… или у селех или у људех или од медника села тих, или у чему иному, или Србин или Латинин, или Арбанац или Влах да прими гнев и наказаније од краљевства и да плати краљевству (300) перпр…«. Дакле, очигледно је, у басену Скадарског језера где су имања манастира Светог Николе, живе у суседству Срби, Латини, Арбанаси и Власи.

У ХVI веку, као што је познато, у Венецији је живео и штампао књиге Божидар Вуковић Подгоричанин. Он је био активан и у православној црквеној општини Братства св. Ђорђа грчког, које су сачињавали православни Грци и Срби. Божидар Вуковић је, као угледна личност, био председник ове општине, а у књизи Братства, приликом плаћања чланарине, уписиван је као »Божидар од Вече народности српске«, а тако и у одлукама које је Братство доносило под његовим руководством.

Године 1514. издата је дозвола грчкој колонији у Венецији за градњу храма, а међу четири православна клана који су се бринули за избор и куповину земљишта био је и »Андрија из Зете Србин«, као што се види, његова народност је одређена с циљем да би се по њој разликовао од осталих трију православних Грка. Пошто црква није одмах подигнута, Братство је, на предлог Божидара Вуковића Подгоричана, 1536. донело одлуку да се сагради храм »народа грчког и српског«. На сличне податке наилази се и о сину Божидару Вуковићу – Вицку Вуковићу.

Владика Данило (1670 – 1735), оснивач династије Петровића, оставио је забелешку која гласи: »Данил, Владика цетињски Његош, војводич српској земљи купи ово свето Евангелије ценоју златиц«. Владика Василије Петровић (1709 – 1766) се редовно потписивао: »Смирени митрополит черногорски, скендеријски и приморски, и трона српског егзара«.

Надбискуп Вицко Змајевић, у беседи одржаној приликом пријема у млетачком колеџу, за житеље свога краја каже: »Српски народ Црне Горе и Грбља«.

Извесни митрополит Аврамије из Русије шаље 1702. једну књигу »всербскњу земљу и пречеснују обитељ успеније Богородици нерицањем савине«. Године 1789. по други пут Иван Радоњић, гувернер црногорски, пише руској царици: »Сад ми сви Срби из Црне Горе, Херцеговине, Бањана, Дробњака, Куча, Пипера, Бјелопавловића, Зета, Климената, Васојевића, Братоножића, Пећи, Косова, Призрена, Арбаније, Маћедоније – припадамо вашем величанству и молим да, као милостива наша мајка пошаљете к нама књаза Софронија Југовића«. Од Ивана Радоњића, гувернадура, потиче и текст у коме се 1788. обраћа руској царици Катарини II речима: »Сад сви ми Срби, Црногорци молимо вашу царску милост…«

ЈЕДИНСТВО ЈЕЗИКА И РОДА

Црногорци су се, као што се из докумената види, и у историјском и у етничком смислу, казивали као Срби. Термин Србин исказивао је и верску и народну припадност, поготову од примања хришћанства у IХ веку. Од тада, примивши хришћанство, Срби постепено, на читавом свом етничком простору, улазе у хришћанску културу Медитерана и добијају нове елементе за изграђивање своје цивилизације. Са хришћанством су тесно повезани словенска, односно српска писменост и зачеци словенске, односно српске, књижевности. Срби су од тада, претежно – осим Зете и Приморја до ХIII столећа – ушли у сферу источно – византијске културе. Упоредо са верском и народном компонентом, постепено се – посебно од времена Д. Обрадовића (а сличне захтеве у Црној Гори истицали су Петар II Петровић његош и краљ Никола) – поставља и принцип јединства језика и рода, као критеријум за одређивање народне припадности.

У средњем веку је, као што се зна, постојала чврста веза између државе и цркве, а касније, под Турцима, између цркве и народа. Ово је дошло до израза нарочито у Црној Гори. Падом српске државе под турску власт ступила је на сцену црква која је почела да игра улогу државе, колико год је то, у таквим условима, било могуће, јер је српска црква у неким стварима стајала и испред државе. На челу народа у борби против Турака дуго времена се налазе углавном црквени поглавари. Црква је – као једина интегрална институција са богатом државничком традицијом која носи корене из времена Немањића, Балшића, и Црнојевића – могла да стане на чело народа. Штавише, рекло би се, и ауторитет Цетињске митрополије израстао је из ауторитета цркве који се развио у време Немањића, Балшића и Црнојевића, што се може узети као веома значајан интегративни фактор у обликовању етничке свести и јединства верске и националне припадности. На пример, Јован Стефанов Балевић је 1755. истакао да су житељи Црне Горе сви од словено – српског народа и православно – источног благочестивога исповедања. Балевић у поданике »православнога народа српскога« прибраја Куче, Братоножиће, Васојевиће, Горње и Доње, Пипере, Ровчане, Морачане, Бјелопавловиће. Црногорци су српску националну свест испољавали у свим раздобљима развоја црногорског друштва, па и приликом ступања у заједничку југословенску државу.

ИСТОРИЈА ПОРУКА ЦРНОГОРСКЕ КАПЕ

Српску етничку свест Црногораца, поред историјских докумената о којима је, напред, ради илустровања, било више речи, повезују и неки предмети из црногорске традиционалне народне културе настале »из главе цијела народа«. Пример за то су црногорска капа и свечана свитина црногорска народна ношња. Овоме се придружују застава, грб и химна.

Црногорска мушка капа коју је владика и владар Петар II Петровић његош унео у народ, поклањајући понеку појединим племенским главарима да их носе као српско обележје, има своју историјску поруку. Тепелук капе је од црвене свиле (чохе). Око њега је деравија. Симболика капе коју је још 1903. забележио Андрија Јовићевић је ова: Црна деравија значи и короту за српском пропашћу на Косову; онај златни неопкољени део тепелука означава пострадало српство, које се у својој крви окупало и данас се купа; део опкољен на тепелуку златном жицом значи: Црна Гора огњиште српске слободе, које се натопило и сопственом и душманском крвљу, али се није претурило; она звездица (у ограђеном делу тепелука) представља сунце које обасјава и загрејава ледена срца пострадале браће. Оцила са крстом у ограђеном делу тепелука (пошто је капу са симболом сунца носио само владар) означавају у народу слободну Црну Гору под вођством владика, односно династије домаћег порекла.

Свечану свитну ношњу, која је постала симбол црногорске етничке заједнице, као што се зна, обликовао је Петар II Петровић Његош. Он је ту одећу и сам веома радо носио. Она је, чак на њему пластично описана: »На њему је био црвени џамадан, по крајевима опшивен златом; на рукавима продјевеним кроз јелек, била је кошуља од најфинијег платна; преко паса био је стегнут силаваом и појасом мрке боје, за којим су биле задевене две леденице и ханџар. Широке гаће модре боје и доколенице (фине чарапе) и црне кожне цревље довршавале су његово одијело«. Дакле црвени џамадан гаће црвене боје и докољенице беле, симбол су српске тробојке на људском телу, изгледа, бар од Душановог времена (тробојка) до данашњег дана. Њоме Црногорци, сумње нема, потврђују своју етничку припадност. Застава – тробојка – о којој је реч, без било каквих идеолошких симбола, као и крсташ барјак (крст на црвеном пољу) у смислу ратног барјака, као и у српству уопште, постала је део црногорског етничког бића. Због тога јој се мора омогућити да се као таква и даље вије као симбол и цена скупо плаћене слободе.

ХИМНА ЦРНЕ ГОРЕ – ОДА СРПСТВА

Црна Гора је веома рано прихватила грб као обележје државности и настављања српсе немањићке и косовске традиције (Балшићи, Црнојевићи, Петровићи). Грб Балшића се одликовао вучјом главом на врху. Грб Црнојевића, као и средњовековне Србије, чију традицију наставља под Турцима, јавља се у облику двоглавог орла на кога је у ХVIII веку, преко груди на плочи додат лав као симбол Петровића – Његоша. Црногорски главари су, такође, имали грбове који су означавали њихове чланове и положај у племену и држави. Од 1854. наовамо, постоје грбови црногорских сенатора (позлаћени двоглави орао), капетана (сличан сенаторском), перјаника (од сребра). Од времена Данила I познати су грб гарде и грб стотинаша (старешине чете), који је био сличан перјаничком. У време краља Николе I сви важнији чиновници су имали грбове по којима су се распознавали: сенатори бригадири, командири, капетани, (војни и племенски), поручници, потпоручници, водници, телохранитељи, перјаници, чланови уреда, барјактари. Грб Књажевине Црне Горе је двоглави бијели орао са царском круном над орловскијем главама, са царскијем скиптром у десној, а са шаром у лијевој канџи. На прсима му је лав на црвеном штиту. Штит на грбу Краљевине Црне Горе, који лежи на орловским грудима доле, има зелено поље, а горе на модром пољу налази се златан лав у покрету на десну страну. Овакав грб би се могао задржати као симбол и садашње црногорске државе, само што би се на штиту додала контура Ловћена са капелом (а не маузолејем) на врху, као опомена да се убудуће не руже најсветлија народна обележја. Додатком штита са крстом и оцилима могао би се добити грб Савезне Републике Југославије.

Химна Црне Горе, коју је одабрао народ, представља оду српству. То је песма »Онамо, онамо«, чији је аутор краљ Никола. Било би светогрђе уколико се ова песма и даље не би прихватила као одредница црногорског степена државности у минулим раздобљима, јер је повезана са престоним Призреном, Душановим царством и црногорском одбраном српског етничког бића у трајању од неколико векова.

НЕУСАХЊИВИ ЦРНОГОРСКИ ПАТРИОТИЗАМ

О српској етничкој свести рода црногорског, кроз одговарајуће историјске епохе, сведочи богато усмено народно стваралаштво. За ову прилику, као потврда, може се издвојити косовска легенда која је у Црној Гори (а Црна Гора је изгледа, и створила српство) послужила за обликовање и развијање неких особина као што су: чојство, част, достојанство, храброст, братска љубав, а изнад свега родољубље и патриотизам који (за разлику од неких средина) у Црној Гори ни данас није усахнуо.

Захваљујући опредељењу према роду српском, вековима су у црној Гори израстали ликови (поноса и срца Обилића). Међу њима су: Владика Данило, Вук Мићуновић, војвода Батрић, Никац од Ровина, Марко Миљанов и многи други – од Баја Пивљанина с Вртијељке до Саве Ковачевића са Сутјеске.

У том смислу могу се разумети и речи гуслара, које су из »Мојковачке битке 1915.« прихватили од Радована Бећировића, које сердар Јанко Вукотић упућује војсци као аманет:

Па тако ви Бога и Божића,

и двоглавог орла Немањића,

и тако ви гроба Његошева,

и љутитога мача Милошева,

и Граховца и царева Лаза,

и јуначке части и образа,

и мраморја с Кома до Благоја,

и јунаштва Пивљанина Баја,

и тако ви Никчевијех рана,

и Косова и Видова дана,

и тако ви српскијех гусала,

и тако вас прошлост не губала,

………………………………………………..

Немојте се плашити јунаци,

ако буду крвави бадњаци.

Из ваше ће крви кроз времена,

синут зора Јужнијех Словена.

……………………………………………..

Па сад ето како ви је драго,

српска надо и велика снаго.

…………………………………………

Ко год неће нагона му нема.

…………………………………………

Коме опште добро није мило,

нека бјежи и срећно му било.

Нека каже кад код дома дође,

за нас што смо останули овђе

нека нам се не надају кући,

ми смо пали прошлост крунишући

и бранећи Душаново Царство

и витешко људско достојанство.

ЦЕТИЊЕ »ОГЛЕДАЛО СРПСКО«

Када је реч о српском роду Црногораца треба имати у виду да је Цетиње увек било »огледало српско«, подловћанска Црна Гора, Приморје и Брда колевка најчистијих Срба, а »Ловћен нам је олтар свети у кога смо сви заклети«.

»Дух Обилића« постао је Црној Гори саставни део живљења и јавног мњења. Главне личности косовске легенде (Лазар, Милош, Бошко Југовић, Мајка Југовића, Косовка девојка, Косанчић, Топлица, Реља од Пазара и други) служиле су за углед младом покољењу, ономе коме је, како рече Његош, вјековима долазила »Жетва пређе рока«, како се »служи отечаству« и разликује добро и зло. На овај начин, уз дела славних јунака, обележен је ток историје и оваплоћен народни идеал у Црној Гори. Најбољи сведоци етничке припадности Црногораца роду српскоме су Љуба Ненадовић и Његошев перјаник Вукале, приликом изненадног сусрета у Напуљу. На Ненадовићево питање: »Откуд ти овдје?« (Напуљ), Вукале се тргао и узвикнуо: »А побогу брате, јеси ли Срб?« Ненадовић, такође, у духу перјаника Вукала, обавештава: »Наишао сам овдје на једну српску живу и важну знаменитост. Овдје је владика црногорски«. Ето, и то је био један од доказа о српском роду Црногораца.

УПОРЕДО СРПСКА И ЦРНОГОРСКА СВЕСТ

Словенско становништво на територији данашње Црне Горе живи у континуитету од доласка Словена на Балканско полуострво у VII столећу. У раном средњем веку оно се формирало у оквиру зетске (српске) средњовековне државе, а од продора тада Турака, прихватило и развило косовску традицију, те постало чувар српског етничког идентитета и континуитета српске традиције. Свест о српској припадности Црногорци су чували и у време локалних господара (Балшића, Црнојевића). Од ХVII столећа ослобађањем из турског ропства, развила се половћенска Црна Гора под династијом Петровића – Његоша, у трајању од готово два и по века. У овим оквирима као и у црногорским брдима снажно је изражена подела на братства и племена, која су изградила осећање српске етничке свести, с остацима родовско – племенске традиције (територијална повезаност, крвно сродство, крвна освета, ратнички одбрамбено – ослободилачки дух). Свечана црногорска народна ношња, у облику српске тробојке, као и капа, израз су и синтеза дубљег културно – историјског наслеђа балканских етничких заједница. Због тога одвајање »црногорске нације« од њеног органског исходишта и континуитета, од српске етничке свести (на чему ради Ватикан, Аустрија, Угарска, Коминтерна) срачунато је на злоћудно разбијање српског језгра и његовог етничког простора, при чему се злоупотребљава и вишевековна црногорска државност (српска), која никад није била спорна, јер су и симболи те државности увек били српски. У том погледу су Црногорци и Црногорке били оличење поноса, оправдане и достојанствене гордости у српству.

Црногорци су се, ни то није спорно, увек осећали и као Срби и као Црногорци. Ако су рекли, с правом примећује Дино Вујовић да су Црногорци, није значило да нису Срби. Упоредо је живела и српска и црногорска свест као део српске припадности. Осећали су се Србима без обзира како је до тога дошло. Као србин декларисао се и народни главар и владар; и народни песник и књижевник; и публициста; и научник; и интелектуалац; и сељак. Уосталом, тако је било записано и у државним црногорским документима и законима, па и у оном Његошевом обраћању да се »разведри више Црне Горе« да се »од ње отклоне муње и громови и спречи сатирање српства свеколика, а од Дунава до мора сињега«. Због тога се треба чувати од »зла домаћега«, јер ма и оних у Црној Гори, као Бранко Бањевић, који је, по Диму Вујовићу, приликом издавања Његошевих малих песама, једноставно избрисао стихове у којима се помињу Срби. Али, упркос том коминтерновском – ватиканском подухвату, српска народна поезија, вековима стварана као део црногорског етничког бића, не може се тако лако ишчупати из културне баштине српског рода Црногораца.                                                                                                       ■