Песме Николине Ћеранић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

КРСТОЛИКО СТРАДАЊЕ

 

Кад се винеш орле гори у црнини,

све попало буде и скрушено у груду,

махни ко сабљом, над Ловћеном сини,

одбрани ријечитост у данашњем студу.

 

Озебло ти буде, не одустај тада,

вјекови су твоји већи и од горе,

крст помињи, за њега се страда,

док се спустиш у краљеве дворе.

 

Ту нека ти буде завјет код ћивота,

Свети Петар чује од Цетиња града,

да ће бити Његоша за покољења стота,

ал’ крст помињи за њега се страда.

 

Вијенац ће за тебе слова сплести,

или нека Јефимија млада,

док мањи на већи гријех ћете навести,

ал’ крст помињи за њега се страда.

 

Кад се винеш орле у данашњем студу,

сачувај нам задужбину владике Рада,

и док те мањи цјеливали буду,

крст помени јер за њега се страда.

 

 

МОЛИТВЕНО СЛОВО ЗА ДУШЕ

 

Уковано је ту свако предање,

вјера, љубав и надање,

литицама кривоперим,

очи мајке једине жене од Господа љубљене.

 

Има ту још неки крст и крш,

направио очев отац да га пољуби,

главом погубљеном да се прослави.

 

Јутрос задрхта воштана,

од кости са костима срасла,

замолила ме је да не одам ту ватру,

што букти према небу.

 

Човјече мисао ми мину,

круна једна састави и растави,

зовем се још увијек исто

крштено ми је име Слава Богу.

 

Жена црна мрко гледа,

у врлети гдје су греде

исто као покров дједа,

власи сједе царства вриједе.

 

Помислих, живи сте!

 

Обећах тој воштаној,

никад нећу заобићи стазу према рођењу.

Она ме је подигла возљубљени.

 

Добро је, свијећа још увијек гори и моли.

 

 

 

МОНАХИЊА

 

Једном ћу да се преобразим,

да не будем ја.

Препознај ме по гласу,

по бијелом челу…

Сузу која гаси, једину свјетлост

за мртве и живе,

док тражи да се спаси,

далеко, далеко.

Молитва нека остане недоречена,

под плаштом страхопоштовања,

у истини топле црнине.

 

 

НИ РИЈЕЧ О МРАВИМА

 

Гледа ли исповјест у перо,

учињеном више ни говора нема.

Вријеме швраке спопале,

очи скривене ћутке покајање траже.

Црну бројаницу затегли

боли као с крста,

да се помакнут не може

ни ријеч, ни вјера.

Јутрос су звали свједоке,

мора истина да се заистина,

да буде све тачно у добар час.

Муве су признале,

чекају се они други.

Кажу да личи на оног,

онај једноног и да му се вјеровати не може.

Пишем као да сјутра умирем,

тако ми Бог помого…

Само још ријеч о мувама,

и нећу више, швраке ми пријете.

 

 

СТАРАЦ У СУСРЕТ КРСТОВДАНУ

 

Средином неба послушник један,

крст носи, земљу гледа и род гледа.

Ову земљу и мртав брани.

Мачем Георгије, мачем Димитрије, мачем Прокопије.

Средином неба обасјава пут,

и баш као онда скривен од свих,

чедан под мајчин скут…

Кост до кости у тишини гледам,

како граде храм на небу.

Остаде старац овдје међу нама,

у бесмртност да носи крст.

Ваистину тешко је то бреме.

И сада има средином неба,

старац што носи тај крст,

да спаси нејач и ово племе.

Отац мога је оца кажу,

у животу спасио га је Господњи прст.

Та звијезда што мене гледа,

јесте штит што чува дједа и Господњи крст.