ВИДОВДАН У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ И ДУХОВНОСТИ

Савиндан и Видовдан два су најзначајнија српска свеца и они су међаши српскога трајања и српске судбине на вечито немирним балканским просторима. Св. Сава свео је у своје Законоправило скоро дванаест векова српске историје, почев од онога времена када се први пут помиње 27 српских племена на простору Илирика, тј. од западне Бугарске до Трста и од средње Словачке до Пелопонеза. И увео Србију у Европу (данас би светски дипломатски мангупи и протуве рекли да је Србија тада „званично призната“), при чему треба рећи да је то, немањићко, доба било време највећих домашаја и највиших узлета у свим областима српске историје и духовности. А то је дало основа зналцу да устврди: „Српска средњовековна држава била […] је тада исто што и Тоскана, а не некаква запуштена провинција […]. И чак можда на вишем нивоу од Тоскане“.

Срба је, дакле, било, и били су моћни и непомерљиви, док су имали своју световну и духовну власт и док су се имали на кога угледати и за ким окренути. У средњем веку владао је краљ, али је он испред себе истурао Цркву и слушао њене најумније представнике; иза себе имао је властелу која је једнако поштовала и Краља и Цркву. А народ имао узоре у свима њима и њихову потпуну заштиту.

 

А како је све то функционисало, показаћу цитирајући другога који о томе зна много више од мене: „Црква и држава су заједнички руководили земљом. Црква је у суштини била један морални коректив власти. Црква је имала моралну снагу као врховна духов­на институција, да поставља захтеве за одређено понашање не само обичних љу­ди, него и владара. Тако је владар у свом моралном портрету морао да има и оне особине које му је црква прописивала. Он је тако, с једне стране, морао да буде мо­ћан владар, који штити свој народ, али је истовремено морао да буде хришћан­ски владар – владар са свим хришћанским врлинама. Шта је дужност хришћанског владара прописивала је црква“.

Такву је, дакле, државу утемељио Св. Сава и одредио јој и хришћанску природу и на њој засновану духовну дубину и културну ширину. И, у извесном смислу, одредио јој историјску судбину: уз тешке ломове, она је потрајала још нешто више од три века, али је њен разур најављен онога дана кад је њена Видовданска Свећа утуљена на Газиместану, али се њена жишка после извила у најсјајнију Небеску Вертикалу и продужила да Србима осветљава пут кроз дуге векова ропства (османлијскога и других). И да их, одуховљене Божанском Истином, доведе на освит нашега времена. Као што је утемељено по линији световне и духовне власти (Краљ и Патријарх), после пропасти немањићке државе, одржавање српске светосавске духовне и националне жишке преузели су кмет и поп, при чему је онај први могао бити једино најумнији и најчеститији сеоски домаћин, а позиција онога другог никад се није могла довести у сумњу. Срби су, по томе обрасцу, навикли да на исти начин уређују односе и у кући и у држави, а како се организује држава, лепо су сведочиле прилике у Дубровнику док је он био српска приморска економска и културна престоница и спона са српском немањићком традицијом док га Наполеон и, касније, Аустрија нису уништили (а комунисти га даровали хрватској духовној сиротињи): „На вратима дворане у двору дубровачкога кнеза, како се зваше једномесечни пред­седник Дубровачке Републике, стоји великим црним словима урезано у бе­лом камену ово: „Obliti privatorum publica curate”, што значи Заборавивши приват­не ствари старајте се о општим. Из те дворане управљало се Дубровачком Репу­бли­ком, и чланови већа који су се сваки дан састајали, на уласку су сваки пут до­би­јали ту опомену… У старом се Дубровнику увидело, да је највеће зло за сваку државу, када се управ­љање општим државним пословима употребљава за подмиривање приват­них интереса… Само на основу тога начела, изведена у политички живот једне државе и ње­не уредбе, најбоље се обезбеђује правилност и успешан развој у држави, најбоље се заштићује бољи од горих, и омогућава се да управа државна буде понајвише у нај­бољим рукама.

У тој „монументалној заповести својим управљачима… Дубровачка је Република изрекла суштину све државничке мудрости; у тој се мудрости садржи језгро све државничке науке од Аристотела до Макијавелија, до Мила и Спенсера”. Ако се зна да се у Дубровнику кнез мењао сваких месец дана, да су кнежеви могли бити само најбољи представници властеле, јасно је зашто је тај град достигао и велику економску моћ и обезбедио неслућени културни успон: њега су увек предводили најбољи и најчеститији, људи огромних знања, међу којима је било и много оних који су говорили више језика (остао је податак да је један од њих – заборавио сам му име – говорио 19 језика). Такав Дубровник, после Наполеонових освајања његовог пада, „на Бечком конгресу поклоњен је Аустрији” и почео да нестаје…

„Наш је феудални систем пропао доласком Турака, а француски тек Француском револуцијом… Наша феудална класа није имала кад да се дегенерише и да постане терет друштву. Она је од непријатеља насилно скло­њена, али је оставила своје моралне поруке и тековине које су могле да буду при­хваћене од народа без икаквих резерви. Све је то резултирало да Срби реа­лизују јединствен пример у историји цивилизације: да све моралне, идејне, кул­тур­не, националне и патриотске идеје средњовековног друштва преузме народ… Огроман допринос за опстанак српског народа је урадио Мехмед Паша Соколовић својом одлуком да 1557. дозволи обнову Пећке патријаршије. Црква се тада про­ши­рила не само на територију османлијске државе, него и на територију Угарске. Зато је црква највећа српска творевина, а најшире границе Cрпства означене су јурисдикцијом Пећке патријаршије.“

То је један угао гледања на те проблеме. Ни други се од њега битно не разликује: „Шта је то у нашем народу што нам омогућава да упркос свему опстанемо… и данас? Одговор на ово питање морамо да потражимо у нашој прошлости, јер се у њој крије кључ наше виталности незабележене у историји цивилизације. Духовне поруке и аманети из наше далеке прошлости прихваћени су и преношени са колена на колено, јер су садржавали најплеменитија хришћанска опредељења. У свему томе улога наше цркве била је немерљива, јер кад су све српске институције пропале, црква је била стожер српства.“

Зналац о томе наводи много појединости, а ја овде помињем следећу: „Шта је била основна тематика наше средњовековне књижевности? То је била национална тематика од почетка. Љубав према отаџбини, отачаствољубље. Потпуно је погрешно оно што смо учили да се нације стварају са Француском револуцијом. Наши писци у XII, а и у XIII веку знају да постоји аутохтони српски народ, да постоји српски језик, српске земље и да је све то – отачаство.“

Српско национално, духовно и морално утемељење које је овде представљено васпостављено је накратко и на почетку XX века и нека о томе сведоче и појединости које даље наводим. Србија је тада опет имала и Домаћина и Цркву и време од 1903. до почетка Првог светског рата представљао је највиши домет српскога духа и српске памети: импресиван је био консензус о стратешким државним и националним питањима, а самоуправа и патриотизам биле су кључне вредности у том консензусу. И све је то што се са Србијом догађало било утемељено на светосавским и видовданским обрасцима: она је „тада била прва у Европи по природном прираштају, а сада она изумире; тада је била жедна слободе и независности, опкољена непријатељском Аустро-Угарском, којој се јуначки одупрла; данас је понижена и окупирана, нестрпљива да остатке своје слободе за ситне новце преда непријатељској Европској унији; Србија је тада имала виталну привреду, коју је свим силама чувала, а ми смо све распродали и задужили чак и своје праунуке“; „у оно време неке спољнополитичке одлуке донете су под утицајем великих сила, али се о унутрашњим питањима одлучивало у Београду“; „страни амбасадори тада нису, као што се многима чини да је данас, састављали наше владе; стране новине нису по жељи »месиле« јавно мњење, није постојао читав слој овдашње елите који живи од тога што трајно обезбеђује примат страних над домаћим интересима.“

Све што се с православним Словенима догађало током њихове историје може се свести на две битне појединости.

Прву је назначио Шпенглер у књизи Пропаст Запада устврдивши да је „Толстој, са својим »хришћанством без Бога«, говорио о Христу, а мислио на Маркса, док хришћанству Достојевског припада будући миленијум“. Са своје стране, Шубарт као православни верник истиче да је „Запад поклонио човечанству најсавршеније форме технике, државности и комуникације, али га је лишио душе. Задатак је Русије да поврати душу у људе… Савремени европски човек је прометејски јер стреми да из свога живота искључи чудо и случај […]; он свет посматра као машину којом се управља и као организацију којом се руководи и зато цени технику, а презире религију“. Према Шубарту, уз све то, европска прометејска епоха, коју најизразитије представљају Англосаксонци, Немци и Јевреји, налази се „при крају“ и биће замењена епохом „Светог Јована Богослова, коју ће обликовати народи склони месијанизму као свечовечанском братству“, а такви су православни „Словени и њима припада будућност. Јер, по овом православном Немцу, Енглез хоће да види свет као фабрику, Француз као салон, Немац као касарну, Рус као цркву. Енглез тражи профит, Француз славу, Немац власт, а Рус – жртвовање“.

Другу појединост образлаже Наталија Нарочњицка наводећи да „није без разлога Русија после двадесет година унутрашњих потреса изградила споменик краљу Владимиру с крстом. То је подигло Русију – вера. У време Владимира није било руске нације, била су само одвојена и разједињена племена. Без вере, не би било Русије. То је суштина, смисао. Не само личног него и националног живота. За нас је пресудно значајна Битка на Куликовом пољу, која се одиграла скоро у исто време (8. септембра 1380) као и […] Косовски бој. После битке ратници су се својим домовима вратили као Руси. Нису они тамо бранили само земљу, него и веру. Они су створили руску нацију као живи организам са заједничким вредностима, патњама, прошлошћу, садашњошћу и будућношћу. Људи бране државу иако не воле оно што је сада, пошто бране читаву њену историју. Владе се мењају и црква је то увек разумела, јер је размишљала универзално, није била подређена тренутним дешавањима“.

Руси на Куликовом пољу и Срби на Косову пољу бранили су своју православну душу и утемељили се као народи с душом.

Истичем то имајући на уму и тренутак у коме такву мисао изричем и место на коме то чиним: кад се Срби одрекну оваквих Малих Великих Школа, значиће то да су се одрекли Душе. И себе.

Роге, 28. јун 2017.

 

Драгољуб Петровић